Izvor: Vesti-online.com, 18.Sep.2012, 07:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Kako je Hitler ožalio moju smrt"

Zagrepčanina Milivoja Borošu, danas 92-godišnjeg penzionisanog pilota JRZ-a, koji je u svom burnom životu leteo za pet vojski, nije mogao prizemljiti nijedan diktator, osim Tuđmana. Najstariji od osmoro dece nije mogao ostvariti svoj dečački san i postati akademski slikar iako je 1937. godine dobio stipendiju švedske vlade da slikarstvo studira u Stokholmu.

Promenio pet vojski: Milivoj Boruša

 

Roditelji nisu mogli da plate kartu za voz, pa se odlučio >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << za drugu ljubav, avijaciju. I Ne sluteći koliko će ona biti dramatična. U svom burnom životu, Boroša je bio narednik u vojsci Kraljevine Jugoslavije, pilot-navigator u Pavelićevoj NDH, letač Hitlerovog Luftvafea, koji je sa hrvatskom posadom 1942. godine preleteo Sovjetima i na kraju pukovnik u Titovoj avijaciji. Tuđman mu nije mogao promeniti biografiju, pa mu je prepolovio penziju. Delovi su to uzbudljive životne priče Milivoja Boroše, koju nam je ispričao baš na svoj 92. rođendan, 11. septembra, u stanu na zagrebačkoj Trešnjevci, u kojem živi sam, od kada su mu, prošle godine, u tri meseca umrle supruga Aleksandra i ćerka Tatjana. Penzionisan je kao pukovnik Jugoslavenskog ratnog vazduhoplovstva pre 40 godina i od tada živi sa tim uspomenama, ali se i bori za 80 mesečnih penzija koje su mu, kako je sam izračunao, uzeli u samostalnoj Hrvatskoj.

 

Za slom spremni

- Bilo nas je osmoro dece, a otac podoficir, vojni muzičar Kraljevine Jugoslavije. Kao najstariji, odlučio sam se skinuti s kućnog budžeta i otići u vojsku. Pored slikarstva, druga mi je ljubav bila avijacija, pa sam 1938. konkurisao za pomorsko-vazduhoplovnu školu Kraljevine Jugoslavije. Završio sam je u martu 1941. kao osmi u klasi i raspoređen u Divulje, pa u Boku Kotorsku u 21. eskadrilu u posadu hidroaviona.

  Milivoj Boroša sa suprugom

- Samo mesec dana kasnije, 6. aprila, Jugoslavija je kapitulirala. Kada sam se 22. aprila vratio u Zagreb, već me čekao poziv za regrutaciju u vojsku NDH.

 

Završio sam u Komandi vazduhoplovstva i tu smo se već počeli deliti. Većina je bila proustaški nastrojena, a manji deo protiv. Na čelu naše antifašističke grupe bio je Arkadije Popov, a pozdravljali smo se "za slom spremni", priseća se Boroša tih dramatičnih događaja, kada su ga, pošto Pavelić nije imao avijacije, rasporedili kao mehaničara u Grajfsvaldu na Baltičkom moru.

- Već sam tada sa grupom istomišljenika počeo planirati beg, a samo sam roditeljima poverio da nameravam preleteti Rusima i boriti se protiv fašizma. Pošto sam bio mehaničar, prijavio sam se u pilotsku školu. Završio sam za navigatora i raspoređen u 5. Vazduhoplovnu bombardersku posadu Hrvatske vazduhoplovne legije, čija je prva lokacija bila u Vitebsku, u Belorusiji, a potom, u decembru 1941. na aerodromu u Vjazmu, zapadno od Moskve.

  Ruska zemlja

- Počeli su nas raspoređivati na borbene zadatke na liniji fronta. Bio sam Geringov pilot, ali bacao sam bombe bez upaljača na ruske položaje sve do 26. januara 1942. godine, kada sam kod Rževa, na prilazima Moskvi, primetio nemačku motorizovanu kolonu i odlučio baciti bombe kako treba. Samo sam viknuo "Rusi", pa niko od posade nije znao na koga zapravo bacam bombe. Bacio sam tada 20 bombi, svaka po 50 kilograma. Nemcima to nije promaklo, pa je našoj komandi javljeno šta sam napravio.

  Dokaz na nemačkom jeziku

Skinuli su me sa letenja i zapretili vojnim sudom. - Vratili su me u Zagreb, gde sam bezuspešno pokušavao naći vezu za odlazak u partizane. Nova prilika mi se ukazala kada je ustaška Legija ponovo trebalo da krene na Istočni front. Rekao sam komandantu: "Gospodine generale, ja bih želeo da idem da ispravim svoju grešku".

 

U tom novom sastavu našao se i pilot Bogdan Vujčić, Srbin iz Like, kojeg su ustaše već odvele u Jadovno, a u poslednji čas ga spasao komandant Legije general Kern, koji je u kraljevoj vojsci bio Bogdanov drug sa klase.

 

Izdajnik u Hrvatskoj

- Prozivaju me da sam prodana duša, izdajnik, zato što sam bombardovao nemačku kolonu i preleteo na rusku stranu. Priznanja su mi odali svi saveznički veterani i njihove organizacije, samo sam u Hrvatskoj izdajnik. A ja sam iz Moskve, preko radio-stanice Slobodna Jugoslavija pozivao Zagrepčane da prelaze na stranu narodnooslobodilačke vojske.

Vujčić se povezao odmah s antifašističkom grupom i u posadu aviona, uz Borošu, stavio braću Olega i Lava Okševske i radiotelegrafistu Marka Zeljka. Cela je posada bila antifašistička osim Zeljka, pa su odmah počeli dogovori za prelet Sovjetima, što se i dogodilo 25. juna 1942.

- Dobili smo zadatak da iz Kenigzberga sa 11 aviona preletimo na ratni aerodrom u lenjingradskoj oblasti. Kada su svi počeli sletati, mi smo u brišućem letu krenuli prema liniji fronta. Prethodno smo Zeljku iz revolvera uzeli udarnu iglu, prerezali kabl radio-stanice i gurtne padobrana i saopštili mu naše namere. Tokom preleta na nas su pucali i Nemci i Rusi. Napao nas je i ruski lovac, po kojem je Zeljak hteo pucati, ali ga je Lav raketnim pištoljem odvratio. Nakon dramatičnih 1.200 kilometara, sleteli smo u selo Tarasovo, kraj grada Višnji Voloček. Seljaci su počeli bežati, kada su na našem avionu videli kukasti krst. Oleg i Lav, poreklom Rusi, pozvali su ih i prva nam je prišla Ekatarina Titova. Izgrlili smo se i izljubili, poljubili rusku zemlju i objasnili meštanima da smo jugoslovenski piloti i antifašisti.

  Zarobljenik u logoru

- Naša je sreća kratko trajala. Odmah nas je preuzeo lokalni milicioner i javio u višu komandu da je "zarobio jedan nemački avion i četiri člana posade". Iste su noći sprovedeni smo u moskovsku Lubjanku, gde me je ispitivao Staljinov šef tajne policije Lavrentij Berija. Odveli su me u prostoriju u kojoj je bio Berija sa dvadesetak oficira. Svi su ćutali, a Berija me upitao: "Zašto ste preleteli u Sovjetski Savez?" Odgovorio sam mu da je moja zemlja porobljena i da sam se došao boriti protiv fašizma. Nekoliko me minuta ispitivao o pojedinostima leta i najavio da ćemo se još videti.

 

- Beriju više nisam video, a u Lubjanki sam proveo osam meseci i još godinu dana u zarobljeničkim logorima. Baš u to vreme moja majka primila je obaveštenje o smrti sina "borca protiv boljševizma koji je nestao na istočnom ratištu", sa potpisom Adolfa Hitlera, a ja sam uzalud pisao Staljinu moleći da me prebace na front, u borbu.

 

Laže i Hitler

- Gestapo je hapsio moju majku, tukli su je, mučili, samo da im pokaže moja pisma, a ona ih je uveravala da sam poginuo na Istočnom frontu. Kada su joj rekli da laže, na sto im je bacila telegram o mojoj smrti: "Ako ja lažem, laže i on", rekla im je pokazujući Hitlerov potpis na toj smrtovnici. Otad je više nisu zvali.

 

- U Lubjanki sam prvi put na ruskom pročitao Tolstojevo "Vaskrsnuće", a vlastito sam čekao sve do maja 1944, kada je u Moskvu stigla jugoslovenska vojna misija, koju su vodili Milovan Đilas i general Terzić. Tek tada su me oslobodili i poslali u rusku avijaciju, na obuku za pilota bombardera u grad Engels. Tu sam završio pilotsku školu, zaljubio se i oženio Aleksandrom, a uskoro smo dobili i sina. Mesec dana posle njegovog rođenja, u aprilu 1946 , morao sam krenuti za Jugoslaviju. Otad sam menjao garnizone od Triglava do Đevđelije. U Titovoj avijaciji počeo sam kao poručnik, a penzionisan kao pukovnik. Pilotirao sam i bio instruktor padobrancima.

  Rekord za maršala

U Leskovcu sam uoči Titovog rođendana 1950. pred oficirskim zborom predložio da za rođendan maršalu poklonim svetski rekord u padobranskim skokovima. Tadašnji rekord je držao jedan Rus sa 45 skokova. Tog 17. maja prespavao sam u kasarni i u praskozorje me je čekalo spremnih 100 padobrana. Već sam na sedmom skoku skoro zaglavio, ali me je spasao pomoćni padobran i do ručka sam imao pedeset skokova. Oborio sam svetski rekord, ali nisam odustajao. Poslednji, 75. skok, odradio sam po mraku.

 

Gost sovjetskih veterana

- Na 40-godišnjicu preleta, 1982. godine, pozvan sam na proslavu kao gost Sovjetskog komiteta ratnih veterana. Ispunili su mi želju da posetim selo Tarasovo, u koje smo 1942. sleteli. Na svečanom ručku bilo je celo selo i Katarina Titova, koja se prva odvažila da priđe nemačkom avionu.

Tito mi je čestitao, poklonio zlatni sat i pozvao me u Beli dvor na prijem.

- Pavelićeve ustaše danas imaju bolji status od nas vojnih penzionera i antifašista. Dok je njima priznat ratni staž, nama je ukinut. Sedamsto pripadnika kvislinške NDH je u Tuđmanovoj državi odlikovano, unapređeno u oficirske činove i dobilo boračke penzije, a bivši ministar odbrane Pavao Miljavac im je čestitao što su se borili za Hrvatsku. Mi i danas primamo radničke penzije, a bivše ustaše su vojni penzioneri.

 

Za poslednjih 20 godina uzeli su nam 80 mesečnih penzija, ukinuli ratni i beneficirani staž, a po visokim cenama ponovo smo morali otkupljivati vlastite stanove. Ja svaki mesec za stan plaćam 60 evra i da bi ga otplatio morao bih poživeti još 11 godina. A bivša hrvatska premijerka Jadranka Kosor uselila se u stan mojeg školskog druga pilota JNA Dragoljuba Dropca, iz kojeg su izbačeni njegovi maloletni sinovi. 

Nastavak na Vesti-online.com...