Izvor: RTS, 21.Jul.2013, 16:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako iz javnog u realni sektor
Održavanje samo jednog radnog mesta u javnom sektoru "košta" 9.000 evra na godišnjem nivou. Predložene ekonomske reforme podrazumevaju, između ostalog, i reformu tog sektora u kome trenutno radi oko 500.000 građana. Unija poslodavaca Srbije smatra da je za to potreban "dobar menadžerski pristup".
Predložene ekonomske reforme podrazumevaju između ostalog i reformu javnog sektora u kome trenutno radi oko 500.000 građana, a Unija poslodavaca Srbije smatra da je za to potreban >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << "dobar menadžerski pristup" budući da, kako navode, održavanje samo jednog radnog mesta u javnom sektoru "košta" 9.000 evra na godišnjem nivou.
I dok se očekuje za jesen najavljena analiza broja zaposlenih u javnom sektoru i plan racionalizacije, direktor Unije poslodavaca Srbije Dragoljub Rajić rekao je da su mnoga od tih radnih mesta neproduktivna pa bi trebalo naći način da se radnici iz javnog preusmere u realan sektor.
"Kada izračunamo kolika je prosečna bruto zarada za 12 meseci u javnom sektoru i koliko je sekundarnih troškova na održavanje tog radnog mesta potrebno, praktično se dolazi do toga da oko 9.000 evra godišnje košta održavanje jednog radnog mesta u javnom sektoru", rekao je Rajić Tanjugu.
Mnoga od njih su, kako kaže- neproduktivna prevashodno zbog toga što nije dovoljno razvijen sistem elektronske uprave pa se mnogi administrativni poslovi obavljaju "pešački" i samim tim je potreban i veći broj zaposlenih.
Rajić smatra da je potrebno osmisliti program koji bi smanjio troškove države, ali takav da se višak zaposlenih u javnoj upravi ne nađe na ulici.
"Oko 100.000 ili 150.000 ljudi koji su višak u javnom sektoru treba prebaciti u realan sektor i naći im nova radna mesta u privredi", smatra Rajić.
Prema njegovom objašnjenju, na taj način "oslobođena" budžetska sredstva mogla bi da se usmere u poseban fond odakle bi poslodavci dobili povoljne kredite i uz striktnu kontrolu države bi mogli da zaposle radnike u privatnom sektoru.
"Svi bi dobili u tom procesu- većina zaposlenih bi ostala da radi u privredi, država bi napravila uštede, a novac bi se opet vratio državi jer bi većina privrednika vratila kredit i onda bi država ta sredstva mogla da usmeri u jedan fond, odakle bi sredstva išla u infrastrukturu ili druge projekte", naveo je Rajić.
Iskustva drugih zemanja
Neke od zemalja poput Hrvatske, Slovačke, Češke, Poljske već su to učinile i negde je taj sistem prošao sa većim, a negde sa manjim uspehom.
Rajić je ukazao da bi se na taj način svake godine postepeno smanjivao broj viškova u javnoj upravi i za pet do šest godina broj zaposlenih u javnom sektoru bi se sveo na realnu cifru.
On je naveo primer Austrije, koja ima jednog zaposlenog u državnoj upravi na 1.000 stanovnika, dok je u Srbiji taj broj devet puta veći.
"To ne može da izdrži ni neka država koja je bogatija od Srbije i moramo da se suočimo sa realnošću, što je bolno i nepopularno, ali ako se dobro isplanira možemo da imamo rezultat", rekao je Rajić.
On je podsetio i na nepovoljnu strukturu zaposlenih podsećajući da od 1.700.000 zaposlenih u Srbiji, oko 535.000 radi u javnom sektoru, a 1.180.000 u privatnom.
Praktično proizlazi da jedan zaposleni u privredi izdržava četiri stanovnika ove zemlje, a ta srazmera je na nivou afričkih zemalja i neodrživa je, upozorio je Rajić.
Osim viška zaposlenih u javnom sektoru problem predstavlja i to što se praktično broj penzionera izjednačio sa brojem zaposlenih.
Rajić ukazuje da problematično i dugoročno finansiranje PIO fonda u takvoj situaciji.
"Tu je takođe potreban isti princip da se vidi šta od imovine fonda može da se stavi u funkciju, da se vidi šta može da se oživi i uz pronalaženje strateških partnera i ulaganjem u imovinu za određeni broj godina donosiće prihod i time će se smanjiti deficit koji postoji u penzionom fondu kako bi izdvajanja iz budžeta bila manja", predlaže Rajić.
Naveo je da mnogo novca odlazi za plate i penzije pa PIO fondu ne ostaje dovoljno novca za razvoj.
