Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 05.Jun.2020, 08:52

Kako će se deca sećati pandemije?

Niko zaista ne zna u kom dobu deca počinju da formiraju dugotrajna sećanja. Neki istraživači veruju da se to događa najranije oko 3,5 godina života, a da sve pre toga postaje deo dečje amnezije. Drugi, pak, smatraju da ovaj proces počinje još ranije, ali da ta sećanja ne traju duže od adolescentskog doba.

A kako to izgleda kada se primeni na prethodne stresne mesece, kada smo bili u jeku pandemije izazvane kovidom 19? Kako će taj period uticati na pamćenje naše dece? >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Koliko to zavisi od njihovog uzrasta i ličnosti?

Starija deca će se, verovatno, sećati svega, dok će mlađa, uglavnom, zaboraviti većinu događaja.

"Deca mlađa od četiri godine, najverovatnije, neće se sećati ove pandemije, barem ne "iz prve ruke". Istovremeno, osnovci do četvrtog razreda će se možda prisetiti da tada nisu išli u školu i da su ljudi svuda nosili maske. Starija deca i tinejdžeri imaće u sećanju mnogo više detalja o tom ružnom periodu", rekao je Stiven Mejers, profesor psihologije sa Univerziteta Ruzvelt u Ilinoisu.

Ali ne zavisi samo od godina kako će se formirati sećanje. Stručnjaci kažu da u tome glavnu ulogu, zapravo, ima ličnost.

"Sve zavisi od samog deteta. Imam blizance, a oni su potpuno različite ličnosti. Jedno dete je opreznije, pa moramo da budemo pažljivi šta izgovaramo u njegovom prisustvu, a drugo je u fazonu "baš me briga"", kazala je Dženi Jip, klinički psiholog iz Los Anđelesa.

Drugim rečima, određeni mališani su osetljiviji na sve što se oko njih dešava, pa će im i pamćenje biti intenzivnije.

"Deca će se jasnije sećati elemenata pandemije koji su direktno uticali na njihov život. Ako vam se prijatelj ili član porodice razboleo, ili čak umro od kovida 19, to može da postane trajno bolno sećanje. Ali već i sam osećaj nelagodnosti i straha koji je pratio sve što je bilo vezano za virus korona takođe je uticao na mališane", tvrdi Mejers.

To je jedan od razloga zašto je bilo važno da roditelji vode računa o tome šta i na koji način pričaju u prisustvu mališana.

"Pojedinačni događaji, osim onih koji su zaista traumatični, retko imaju dugoročni efekat na dečji emocionalni i socijalni razvoj. Deca su uglavnom "imuna" na njih", kaže Mark Rajneke, klinički psiholog i direktor Dečjeg instituta u San Francisko Beju.

Kovid 19, međutim, nije jedan događaj. U njemu je sadržano mnogo toga.

"Kako će svako dete da reaguje, zavisi od porodične situacije - pojašnjava Rajneke. - Sa kojim specifičnim izazovima i traumama su se članovi familije suočili? Da li im je od korone neko od najbližih umro? Da li je roditelj lekar ili medicinska sestra, koja je sve vreme morala da radi "na prvoj liniji fronta"? Da li se tom prilikom zarazila? Da li je roditelj ostao bez posla? Da li je porodični posao propao? Mnogo je tih "da li", a svako je ostavilo traga.

Naravno, većinu stvari roditelji nisu mogli da kontrolišu, ali je pomogla njihova posvećenost onome na šta su mogli da utiču: da daju deci do znanja da su zbrinuta, bezbedna i voljena.

"To se uvek isplati, jer prijatni trenuci sa roditeljima, iako su se dešavali u opasnim okolnostima, mogu da postanu deo onoga čega će se deca na kraju sećati. I prijatni trenuci su, baš kao i teški, kodirani u dugoročnu memoriju", kaže Mejers.

Priče koje govorimo našoj deci takođe direktno oblikuju način na koji će se sećati teškog životnog razdoblja. To im pomaže da se prisete nekih stečenih veština, ali i vrednosti koje su tada naučili. - Želim da ovu pandemiju pamte kao doba kada su naučili da budu otporni - ističe Jipova. - Nadam se da ću uskoro moći da im kažem: "Pogledajte šta nam se desilo. Bio je to jedan od najgorih događaja u ovom veku, a mi smo ga preživeli".

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...