Izvor: Politika, 18.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafka u pop-maniru
U narativnoj osnovi teksta "Samlešemenestadoh" Andrasa Vinaija i Viktora Bodoa nalazi se siže Kafkinog modernističkog romana "Proces", a uključeni su i fragmenti iz drugih Kafkinih dela (novela, dnevnika), kao i obilje citata iz popularne kulture. Fragmentaran i otvoren, tekst je baza za predstavu koja pripada polju postdramskog izraza, alinearnog, nepredvidivog i poližanrovskog, otelotvorujući pri tome (post)brehtovsku sintezu popularnog i društveno kritičkog izraza.
Reditelj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Viktor Bodo je kafkijansko prigušeni užas birokratije i političkog zla, duboko integrisanog u sistem, predstavio u vrlo senzualnoj, eklektičnoj formi, kombinaciji elemenata kabaretske raskošnosti, holivudskih mjuzikala, vizuelne estetike film noara, brejkdensa i rokenrol poetike, kao i apsurdnog i nadrealističkog teatra.
Fuzijom različitosti, odnosno prikazivanjem sveprisutne brutalnosti u formi iščašene zabave, jasno se predstavlja ideja grotesknosti terora birokratije i medija, koji definišu život u savremenim društvima. Scenografija (Levente Gbagosi) i kostimi (Kristina Berzseni) su precizni, sugestivni i funkcionalni u sprovođenju osnovne ideje. Trapezasti prostor za igru je izuzetno dubok, pri čemu se u drugom planu veoma sužava, što ubedljivo gradi utisak klaustrofobije, odnosno bezizlaznosti sistema. Česta komunikacija izvođača sa publikom brehtovski duhovito razbija iluziju i tako podstiče njeno aktivnije uključivanje u promišljanje problematike društvenih odnosa. Forma predstave je u funkciji njenog sadržaja: brojne nelogičnosti u igri, nagli prekidi i česti kontrasti reflektuju činjenice haotičnosti i opšteg besmisla koje proizvodi sistem.
Likovi predstave "Samlešemenestadoh" u osnovi su stilizovani, u skladu sa konceptom grotesknog apsurda. U nekoliko retkih scena pojedini likovi postaju životniji i opipljiviji, putem realističke igre glumaca. Na primer, Tamas Kerestes, koji igra protagonistu Jozefa, na početku realistički oblikuje zbunjenost i totalnu nemoć pred saznanjem da je uhapšen, što njegovu tragičnost čini uverljivom i potresnom. To je aspekt koji stilizovano izvođenje ne dopušta, pa u tom smislu otvaranje prema realizmu obogaćuje značenjski nivo predstave. S druge strane, likovi inspektora su reprezentativni u svojoj plastičnoj, hladnoj, marionetskoj bezličnosti, koja efektno ističe prototipsku grozu sistema koji oni predstavljaju.
Ideje u predstavi "Samlešemenestadoh" su jasno postavljene i dosledno sprovedene, ali joj možda fali naglašenije i drastičnije teatralnosti, koja bi još izoštrila tu grotesknost i više akcentovala apsurd situacije, a to bi doprinelo većoj preciznosti i konzistentnosti predstave. U svakom slučaju, nemoć pred neumoljivim zlom se ovde transformiše u ekstatičnu i shizofrenu zabavu, koja ostaje možda jedina opcija preživljavanja u društvu gde je mogućnost promene prilično isključena. Još je u modernističkom pozorištu groteska temeljno izgurala tragiku, pokazavši se adekvatnijom i okrutnijom. Tragika je podrazumevala katarzu i ispunjenje nekakve poetske pravde, dok groteska ne ostavlja nadu ni veru u mogućnost izmene konstitucije sveta, već bezrezervno i trijumfalno priznaje poraz, cereći mu se u lice, što na kraju ostaje valjda jedina satisfakcija, izvođača i publike.
[objavljeno: ]
