Izvor: NoviMagazin.rs, 06.Nov.2017, 14:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafić smrti u Rijeci, razgovor o smrti uz čaj i kolačiće
Razgovarati o smrti uz kolačiće, čaj ili kafu čini se neobičnom idejom, a mnogima zvuči i morbidno, jer zašto bi uopšte trebalo da se razgovara o smrti, ali upravo se to događa u Rijeci, gde se ljudi, suočeni s sopstvenom smrtnošću ili skorom smrću bližnjeg, počinju sastajati u Kafiću smrti.
Kafić smrti nije neko određeno mesto, on može biti bilo gde - u stvarnom kafiću, nekom drugom javnom prostoru, knjižari ili u sopstvenom domu, a jedino je potrebno dogovoriti >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << vreme i mesto, pripremiti čaj ili kafu i kolačiće i razgovarati o smrti, kaže jedna od pokretačica inicijative Kafića smrti Karmen Lončarek, načelnica Zavoda za palijativnu medicinu KBC-a Rijeka i profesorka na riječkom Medicinskom fakultetu.
Reč je zapravo o sastancima čiji je cilj edukovanje i pomoć drugima da se upoznaju sa krajem života, da im se olakša da govore o smrti i iznose svoje stavove, mišljenja i strahove, i ohrabriti ih da izraze svoje želje za vreme nakon smrti.
Koncept Kafića smrti osmislio je 2004. švajcarski antropolog Bernard Kretaz i od tada se ideja proširila kao svojevrstan pokret širom sveta. Danas tako, npr, postoje Death cafe u Engleskoj, Cafe Mortel u Francuskoj ili pak Totentanz cafe, odnosno Mrtvački ples, u Nemačkoj, gde se, kako je zamišljeno, kroz razgovor nastoji da se umanji strah od smrti kako bi ljudi preuzeli kontrolu nad jednim od najvažnijih događaja s kojim se moramo susreti.
Ona reč na "s"
"Kafići smrti nisu nužno edukativni, nema predavanja i informativnih materijala. Razgovarati o smrti je neugodno, a pre smrti postoji jako puno odluka koje čovek mora da donese. Između ostalog, gde želi da umre, da li u svom domu što je često vrlo kompleksno, ili pak u nekoj ustanovi, i kako želi da ga sahrane. U slučaju da ima bolove, koliko želi da mu se daje lekova za umanjenje bola i želi li to po svaku cenu, pa i onu da dobar deo vremena bude bez svesti. Zato smo i nazvali našu seriju tribina 'Ona reč na s', jer danas se može razgovarati o seksu, ali o smrti ne, smrt je za nas tabu tema današnjice", kaže Lončarek.
Dosad je, kaže, održano pet tribina, a sa svakom novom posećenost je rasla. "Smatrali smo uspehom ako nam se odazove više od 10 učesnika, ali počeli smo s 15-ak ljudi, da bi na poslednjoj tribini bilo 60 učesnika".
Šestu, poslednju tribinu u ciklusu, koja će se održati 16. novembra u riječkoj Gradskoj vijećnici, nazvali su nultim, a ne prvim Kafićem smrti, jer će učesnicima, sa željom da se ideja Kafića smrti proširi i na druga mesta u Hrvatskoj, dati praktična uputstva i podeliti vodič kako ga organizivati. Vodič će svim zainteresovanima biti dostupan i na internet stranici Katedre za društvene i humanističke nauke u medicini riječkog Medicinskog fakulteta.
"Zasad se širimo na zapad, jer će na tribini biti lekar iz mobilnog palijativnog tima u Puli, koji će takođe dati neke organizacione savete i očekujemo da će on tu vrstu znanja sa svojim timom dalje širiti u Istri".
Na pitanje ko dolazi na tribine Lončarek odgovara: "Ima radoznalaca, ima zalutalih, a većinom su to ljudi koje je neko životno zbivanje ili profesija učinila osetljivim za pitanja ljudske smrti. Znaju se tu naći i tinejdžeri, premda retko, uglavnom učenici srednje medicinske škole. Dolazi dosta penzionera, te ljudi koji su nekog izgubili ili će nekoga izgubiti zbog smrtonosne bolesti, kao i profesionalci koji rade u zdravstvenoj i socijalnoj nezi, pravnici ili jednostavno građani koji rado nešto nauče".
Umiranje je socijalni događaj
Kaže kako gotovo na svakoj tribini neko postavi i provokativno pitanje zašto promovišu eutanaziju i odgovara kako je eutanazija duboko suprotna ideji palijativne nege koju zastupaju, i da je zabranjena hrvatskim zakonom.
"Bolesnici žele da umru samo onda kada palijativa nije dobro odradila svoj posao, a najčešće je to zato što trpe jake bolove. Zato svaki put tumačimo koliko je važno da se ublaže bolovi i da se prepozna i zadovolji što više bolesnikovih potreba, od zdravstvenih do duhovih i pravnih. Upravo u tom pitanju iščitavam strah od usamljenosti do kraja života i percepciju da je umiranje nešto što svaki pojedinac mora rešavati sam za sebe, bez pomoći drugih", govori Lončarek.
Kaže kako im je cilj da ojačaju kapacitet društva da bolje brine za svoje članove koji će uskoro umreti, jer niko ne bi smeo da umre sam.
"Naš odnos prema smrti još uvek je definisan medicinom. Smrt je još uvek prvenstveno medicinski događaj dok je zanemaren aspekt po kojem je umiranje socijalni događaj i odlazak našeg člana iz društva ljudi. Još uvek mislimo da je palijativna nega kad nekoga smestiš u ustanovu. Mi nastojimo da bolesni umiru tamo gde najviše žele, a to je najčešće njihov dom. Za to je potrebno jako mnogo priprema, da laici koji brinu o njima budu dobro informisani i edukovani kako se brinuti o takvom pacijentu, da znaju da prepoznaju znakove neizbežne nadolazeće smrti, i da se nose s tim i umirućem delotvorno da pomažu do samog kraja", kazala je Lončarek.
