Izvor: Blic, 28.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafa, čaj
Nedavno su agencije javljale da potrošnja čaja u Aziji značajno opada. Sve više ljudi, pogotovo mlađih, pije kafu i u tome se vidi evropski uticaj, kao i promena načina života.
Mnoge azijske kulture su uistinu kulture čaja, a služenje i pijenje čaja u Japanu čini jedan kompleksan ritual, ceremoniju čaja. S druge strane, uvođenje kafe odavno predstavlja znak "evropeizacije". Setimo se Petra Velikog koji je brijao svoje bojare i terao ih da piju kafu. U promeni navika je imao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uspeha tek relativno, kako nam svedoče ruski romani u kojima se ispijaju hektolitri čaja čak i uz praseće pečenje.
Ono što predstavlja svojevrstan paradoks priče jeste to što je i kafa, makar po predanju, u Evropu stigla iz Azije. Priča tvrdi da su, posle sloma opsade Beča 1683, u napuštenom turskom logoru pronađene velike količine kafe i da su Bečlije prvi građani Evrope koji su se, kako bi rekli, navukli na ovaj napitak.
Činjenica jeste da je Beč jedan od prvih evropskih gradova u kojima su otvarane kafeterije, ali je isto tako činjenica da se, kada otputujete u Istanbul, kafe nećete napiti. Turci zaista piju čaj u onim trenucima kada mi pijemo kafu i nosaju male čaše s ovim pićem otprilike onako kako se ovde nosaju šoljice kafe.
Kod nas poslovična rečenica kojom se ponuda čaja odbija glasi: šta će mi čaj, nisam bolestan. Decenijama se pila "turska kafa" da bi ovaj pridev počeo da bude proganjan i bivao zamenjen imenom "kuvana", "domaća" kafa i kako sve ne. Strogo uzev, naziv turska kafa i nije ime koje odgovara napitku koji se u Srbiji pije. Kafa koju su pili Turci, kada su je uopšte pili, mnogo je slabija i ispija se u velikim količinama, nešto slično načinu na koji se danas pije "filter" kafa. U jednom svom putopisu Mark Tven ju je opisao kao tamnu tečnost gadnog ukusa, jedno od onih neprijatnih razočaranja koje doživi putnik prethodno zanesen romantičnim pisanijama.
Da ništa na svetu nije crno-belo, ili Istok-Zapad, ustanoviće onaj koji proba da pije kafu u Engleskoj a na koju se, po pravilu, Tvenov opis savršeno odnosi. Poput Rusa ili Turaka, i Englezi radije piju čaj; ko više gleda njihove filmove može primetiti da se čaj nudi u svim stresnim situacijama - ako se već ne nudi viski.
Navike se, naravno, menjaju, a u našem slučaju, i imena. Ispadanje imena turske kafe iz rečnika naših restorana nije, dakako, uzrokovano željom za većom preciznošću i tačnošću. Verovatno bi neko to nazvao dodatnim buđenjem nacionalne samosvesti, a neko drugi buđenjem i bujanjem nečega... pa, što se pod samosvešću teško da podrazumeva.
Kako god: u kafićima naših većih gradova sve teže ćete je dobiti. Treba li za tim žaliti?
Krajnje lično: nimalo. Volim espreso.
