Izvor: NoviMagazin.rs, 01.Okt.2016, 13:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada se udruže reči i slike
Pišući o predstaviSvita br. 2 Žorisa Lakosta, bio sam u iskušenju da dovedem u pitanje drevnu poslovicu da „slika vredi više od hiljadu reči“. Posle predstava Samo moje Ane Dubljević i Igora Koruge, a posebno posle sinoćne predstave Jašući oblak Rabi Mruea iz Bejruta, izvedene na sceni “Raša Plaović“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, takva pomisao mi ne bi pala na pamet.
Ova predstava me je uverila da su i reči i slike, svaka u svom domenu, dominantne i >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << nazamenljive, pa su, u tom pogledu, jednako vredne i ravnopravne.
Jašući oblakje autobiografija, duboko doživljena i preživljena priča čoveka koji je kao mladić od sedamnaest godina stradao u Libanskom građanskom ratu, uobličena u dopadljivu, emotivno snažnu, markesovski komponovanu, iskrenu, poetski nadahnutu i sa ljubavlju zaokruženu pozorišnu predstavu, konstruisanu iz narativa njenog protagoniste in vivo, te snimljenog audio i video materijala koji prikupljao i snimao je dugi niz godina (više od sto video zapisa u trajanju od po nekoliko minuta). Libanski građanski rat (1975‒1990) koreni u političkim sukobima nakon povlačenja otomanskih snaga iz Libana, iniciranim verskim sukobicama između libanskih maronita (hrišćana) i muslimana. Nakon izraelsko-arapskih sukoba, 1948. i 1967. godine, i jordanskog „Crnog septembra“ 1970, u Liban se steklo preko 300 hiljada izbeglica iz Palestine i Jordana. U rat su se neposredno umešali Sirija i Izrael i Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) Jasera Arafata, a posredno SSSR i SAD, uključujući i misiju snaga UN, kao faktora razdvajanja zaraćenih strana i pomirenja. Vreme u koje je smeštena priča Jašućeg oblaka bilo je vreme totalnog haosa, kada je Bejrut – „Pariz Orijenta“ bio gotovo sravnjen sa zemljom. U ratnim sukobima poginulo je više od 100 hiljada ljudi, a isto toliko bilo teško ranjeno.
U Jašućem oblaku (mislim da bi naslov Jahanje na oblaku ili Na leđima mahnitog oblaka – Riding on a Cloud - bio adekvatniji), Rabi Mrue rekonstruiše i problematizuje biografiju svojeg brata Jasera, teško ranjenog kada je u vreme Libanskog građanskog rata, godine 1987, u Bejrutu, pretrčavao ulicu. Snajperski hitac probio je levi čeoni i potiljačni deo njegove lobanje, prouzrokovao teško oštećenje mozga, s paralizom desnog dela tela i afazijom kao trajnim posledicama. Svaki čitalac ovoga teksta sigurno zna šta je to paraliza. A da li zna šta je afazija? Pitanje „Šta je to?“ upravo je najčešće pitanje koje se postavlja bolesniku koji pati od afazije. Afazija je poremećaj u razumevanju i izgovaranju reči prouzrokovan oštećenjem prednjih temporalnih moždanih nabora koji nastupa kao posledica teške povrede mozga, moždanog udara, tumora ili moždane infekcije. Bolesnik nije u stanju da neverbalne slike koje percipira pretvori u jezičke simbole i da ih artikuliše u govoru, ili da od govornih akata sačini neverbalnu sliku koja odgovara značenju reči. Afazija je, dakle, poremećaj razumevanja, a ne percepcije.
Posle ranjavanja Jaser je bio u komi, smešten u bolničkoj sobi pored mrtvačnice i pripremljen za groblje, dok prisutni lekar nije primetio da diše. Operisao ga je američki neurohirurg, posle čega se probudio, ali sa spomenutim posledicama. Reoperisan je u Moskvi. Životno nije ugrožen, ali se svakodnevno bori s paralizom i afazijom. Jaser je očuvao sposobnost prepoznavanja i pamćenja živih, konkretnih ljudi i stvarnih događaja, ali ne i njihovih slika, bile to fotografije, filmovi, pozorišne predstave, slike, instalacije, video-materijal, televizija. Zaboravio je gotovo polovinu pređašnjeg vokabulara, na sreću, uglavnom govor mržnje, surevnjivosti, ljubomore, „cveće zla“ – što bi rekao Bodler. I dok sa lakoćom prepoznaje i izgovara imena stvarnih predmeta, kao što su olovka, nož, ručni sat, knjiga, kompjuter, memoriski disk, Jaser ne može da prepozna, odnosno da kaže šta vidi, kada se pred njega stave slike ovih predmeta. U likovima pozorišne predstave vidi stvfarne ljude, a u pozorišnom narativu stvarni događaj, pa pati zajedno sa glumcima, žali za, na sceni „palim borcem“, ne može da preboli virtuelnu nesreću, radujuje se hepiendu, poput deteta.
Kao deo terapije lekar mu je preporučio da snima i gleda video spotove, uključujući i muzičke i druge audio zapise. Višegodišnje ispunjavanje ove obaveze donekle je pomoglo Jaseru u ozdravljenju, ali još ne uspeva da u potpunosti razlikuje stvarno od nestvarnog, sliku od njenog originala, istinu od fikcije. Jaserov brat, vizuelni umetnik, glumac i reditelj – Rabi Mrue, koji živi u Berlinu, predložio mu je da naprave selekciju prikupljenog video materijala i da sa Jaserom kao jedinim glumcem, i projektovanjem odabranih video i audio zapisa, upriliče autentičnu, osmišljenu scenski savršenu monodramu, u kojoj bi Jaser igrao samoga sebe i svoju živopisnu životnu priču ispričao radoznalom i empatičnom gledalištu.
„Ovo je moja stvarna priča, ali ne i moje mišljenje“ – kaže Jaser otvarajući predstavu. „Ovo je moje mišljenje, ali ovo nije moja stavrna priča“. Pri tom dodaje: „ Dekart je rekao: Mislim, dakle, postojim; ja ne mislim, ali postojim. Ja se krećem. Krećem se, dakle, postojim.“ Ovim rečima i video zapisima karakteristikama i ocenama u vrtiću, koje je kao zavnični dokument sastavila njegova vaspitačica u vrtiću – rođena Engleskinja, preko svedočanstva o završenoj srednjoj školi i porodičnog albuma, u kojem sebe predstavlja kao sedmo, najmlađe dete svojih roditelja, s upečatljivim polustvarnim poluimaginarnim sećanjem na svoga dedu Huseina, komunistu, akademika i neustrašivog borca za pravdu i isinu, Jaser nas uvodi u svojih „Sto godina samoće“ , u priču u kojoj se prepliću zbilja i uobrazilja, stvarnost i fikcija. Njegova priča je toliko uverljiv, da gledalac/slušalac ne može biti siguran da li je njegovo sećanje na dedu Huseina i druge članove njegove porodice doista stvarno, da li je bilo ljubavne romanse s bolničarkom za vreme njegovog lečenja u Moskvi, kao što se druženje sa Lenjinom, Čajkovskim i „Velikim Vladimirom“ (Majakovskim) lako prepozna kao plod njegove mašte.
Poput mnogih značajnih, istorijskih, naučnih, romanesknih i ličnih narativa, i Jaserova priča i ima svoju prelomnu tačku, sa jednim pre i jednim posle. U velikim narativima saznajemo mnogošta o vremenima pre i posle: pre i posle Velikog praska, pre i posle Velikog potopa, pre i posle Hrista, pre i posle propasti Rimskog carstva, pre i posle Francuske/Ruske revolucije, pre i posle Prvog/Drugog svetskog rata, pre i posle Hirošime i Nagasakija, pre i posle 11. novembra, pre i posle ubistva Zorana Đinđića... U Jaserovoj priči se susrećemo sa pre i posle sudbonosnog snajperskog hica. Poput Zorana Đinđića, pre sudbonosnog hica, i građanskog rata, Jaser je bio „dečko koji obećava“, budući uspešan naučnik, umetnik ili političar. Za razliku od Đinđića, koji nije preživeo sudbonosni hitac, posle snaperskog hica Jaser će postati paćenik koji se bori s mnogim nedaćama, ali i čovek koji ne gubi nadu i koji ni u jednom trenutku ne pokazuje žaljenje zbog toga što ga je zadesilo. Svoju priču potkrepljuje pesmom, s puno radosti i ponosa, i malo sete, seća se svoje porodice, oca i majke, braće i sestara, „časova“ klavira, i s priličnom dozom životnog elana, sa bratom Rabijem, peva i svira na gitari.
Dodajmo još nešto o autoru i predstavi: Rabi Mrue je pozorišni umetnik koji „konstantno traga za novim i savremenim vezama između različitih elemenata jezika u formama pozorišnog izražavanja“ ( Na leđima mahnitog bika / 50. Bitef 16; katalog). Njegova predstava/performans kombinuje video i izgovorenu reč u polustvarnoj i polufiktivnoj, parafiktivnoj, meditaciji, virtuelno suočavajući živo iskustvo i reprezentaciju. Njegova poetska mešavina iluzije i stvarnosti dekonstruiše biografiju, iskušava naš estetički odnos prema slikama i slikovnom u kontekstu izmešanog prostora istorisko- političke realnosti i ljudskog pamćenja, ukrštajući istorijske dokumente i živo svedočenje. Završimo ocenom sa stranica libanskog Daily Stara: „ Jašući oblak je vešta pozorišna predstava, u isto vreme emotivna i vrcavo inteligentna, s pričom koja je žestoko lična i potpuno univerzalna.“
