Izvor: Politika, 03.Avg.2013, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada je kazivanje istine veći zločin od ubistva
Neverovatno veliki je broj novinskih izveštaja, analiza i komentara eksperata, koji su minulih dana objavljeni povodom presude vojniku Bredliju Meningu, koji je prosledio oko 700.000 poverljivih dokumenata američke vlade i vojske „Vikiliksu”, kao i povodom odluke Rusija da odobri privremeni azil bivšem američkom obaveštajcu Edvardu Snoudenu, koji je „Gardijanu” prosledio poverljive dokumente o američkom špijuniranju bezmalo celog sveta. Međutim, čini se, još neverovatnije veliki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je broj novinara, eksperata, bivših i aktuelnih obaveštajaca, ambasadora i političara koji u analizama ova dva slučaja neumorno brane države i njene tajne službe od zlih „zviždača” koji uzbunjuju javnost objavljivanjem informacija koje su vlasti želele da ostanu tajna.
Štaviše, zapanjujuće je koliko se u tim analizama jednostavno zanemaruju interesi građana, pri čemu se cela priča usmerava ka tome da su „zviždači”, poput Meninga i Snoudena, zapravo kriminalci, izdajnici ili čak prebegli špijuni. Ne tako mali broj takvih ocena uglavnom se zasniva na nekoliko zamena teza i veštom zaobilaženju suštine, odnosno sadržaja onoga što je javnost saznala zahvaljujući „procurelim” tajnim dokumentima.
Upravo ta sredstva koristi i bivši britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford, koji u autorskom tekstu za „Komentejtor” dokazuje „zašto Bredli Mening zaslužuje da trune u zatvoru”. Zanemarujući suštinu informacija koje je Mening prosledio javnosti, Kroford veliča američke propise o zaštiti prava „zviždača”, bezmalo jadikujući kako Britanija i ostale zemlje sveta nemaju slične akte. On kritikuje ovog vojnika što, ako je pronašao materijal koji je kompromitujući ili otkriva nelegalne aktivnosti, nije to prijavio u okviru procedura propisanim u američkoj vojsci. Zapanjujuće je da se, posle objavljenih dokumenata i snimaka ubijanja iračkih i avganistanskih civila, Kroford ne libi da u kondicionalu navodi otkrivanje nelegalnih aktivnosti. Kao da svima nije već jasno da je Mening upravo to razotkrio.
Slična zamena teza i preskakanje suštine se ovih dana može čuti i u izjavama o Snoudenovom azilu, u kojima se indirektno nameće zaključak da je ovaj tridesetogodišnjak zapravo špijun koji je prebegao na rusku stranu. Da je Snouden bio ruski špijun, Vašington bi to minulih nedelja već objavio, kao što je to bio slučaj sa Anom Čepmen. Osim toga, iz svega što je dosad otkriveno, čini se da on nije američki sistem totalne kontrole razotkrio zarad Rusije, već zarad celokupne međunarodne javnosti. Stoga je priča o njegovom azilu i kako će to uticati na američko-ruske odnose zapravo skretanje teme sa suštine a to su dokumenti koji dokazuju postojanje brojnih američkih sistema za neovlašćeno prisliškivanje svih internet i mobilnih komunikacija.
Ni u optužnici protiv Meninga nije manjkalo zanemarivanja suštine razotkrivenog. Štaviše, tužilac je kao jedan od glavnih razloga zašto je Mening kriminalac naveo to da su ljudi poginuli zbog dokumenata o ratu u Iraku i Avganistanu koje je, zahvaljujući njemu, objavio „Vikiliks”. Ovaj argument su proteklih godina pominjali brojni političari i analitičari, pa i Kroford u već pomenutom članku. Međutim, koliko god oni to ponavljali, u zapisniku sa suđenja Meningu ostaće zabeleženo da nije pronađena nijedna osoba koja je poginula od neprijateljskih snaga zato što je njeno ime otkriveno u dokumentima objavljenim na sajtu „Vikiliksa”.
Prilikom svedočenja, brigadni general Robert Kar, koji je bio zadužen za utvrđivanje posledica koje je otkrivanje tajnih dokumenata imalo na američko ministarstvo odbrane, pokušao je da tvrdi da su talibani ubili jednu osobu, jer su prepoznali njeno ime u razotkivenim dokumentima. U unakrsnom ispitivanju odbrane je, ipak, utvrđeno da ime te žrtve čak ni ne postoji u dokumentima objavljenim na „Vikiliksu”. Sve to samo ukazuje da ne stoji argument da je Meningov potez ugrozio ljudske živote ili doveo u rizičnu situaciju američke vojnike. Bar im ih nije izložio riziku većem od onog koji su inače preuzeli okupirajući Avganistan i Irak.
Uprkos tome, Meninga očekuje zatvorska kazna koja može da bude duža i od 130 godina. Ali, postavlja se pitanje gde je kazna za vojnike koji su iz helikoptera „apač” pucali po civilima u Iraku? Isti oni vojnici koji su u julu 2007. u Bagdadu ranili dva deteta i ubili najmanje 12 civila, među kojima su bili jedan novinar i dva zaposlena u TV ekipi agencije Rojters. Vojnici za čiji zločin je svetska javnost saznala upravo zahvaljujući Meningu i njegovoj odluci da snimak zločina prosledi „Vikiliksu”.
Istraga je oslobodila vojnike svake odgovornosti pod obrazloženjem da oni nisu mogli da znaju na koga pucaju. Na tu odluku nije uticalo ni to što se na snimku jasno čuje kako jedan pilot kaže „lepo”, videvši ubijene članove TV ekipe a potom puca na ljude iz kombija koji su se zaustavili da pomognu žrtvama. U toj pucnjavi deca bivaju ranjena, a drugi pilot hladnokrvno komentariše: „Pa, njihova je greška što vode decu u bitku”.
Iz svega se ovoga se ispostavlja da je zapravo istina veći zločin nego ubistva, budući da Meningu preti kazna doživotnog zatvora, a istniski krivci za zločin su slobodni.
Slučaj Mening pokazuje kako se danas lako zamenjuju teze. Sugeriše nam se da ubistvo nije najveći zločin, već da je zločin – otkrivanje i širenje dokaza o ubistvu i o ubicama. Nameće se zaključak da je sudski proces protiv Meninga, u suštini, pokazna vežba i sredstvo kojim bi trebalo zaplašiti buduće „izdajice“, tako da ni ne pomisle da urade nešto slično Meningu.
Nenad Radičević
objavljeno: 04.08.2013
