Izvor: Politika, 04.Jan.2014, 22:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kad usamljene buntovnike zamene moćni tajkuni

Mogu li status „političkog zatvorenika”, odnosno „zatvorenika savesti”, dobiti politički uticajni i ambiciozni pojedinci koji su dopali zatvora zbog ozbiljnih sumnji u neregularnost poslovanja

Njima je državna vlast ograničila slobodu kretanja – iz političkih razloga. Obično su osuđeni na zatvorske i druge kazne zbog takozvanih političkih krivičnih dela kao što su veleizdaja, subverzija, kontrarevolucija ili ugrožavanje ustavnog poretka. Oni predstavljaju opoziciju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pretnju ili smetnju totalitarnoj, autoritarnoj i represivnoj vlasti. Države i režimi koji su ih osudili ne priznaju im status „političkih zatvorenika”. Iako nije redak slučaj da mnoge zatvorene osobe iz propagandnih razloga sebe proglašavaju političkim zatvorenicima, pravi disidenti su uglavnom progonjeni zbog ideja za koje se zalažu.

To je, dakle, definicija političkih zatvorenika, onih koji u javnosti uživaju simpatije, nose reputaciju disidenta ili borca za slobodu. Uklapaju li vam se u tu definiciju Mihail Hodorkovski i Miroslav Mišković? Jesu li oni u istoj kategoriji s, recimo, Nelsonom Mandelom? Ili s disidentima Titovog doba, poput Milovana Đilasa i Mihajla Mihajlova?

Ako ne, onda je pitanje: može li se priznati status „političkog zatvorenika” ili „zatvorenika savesti” nekom ko ima politički uticaj ili ambicije, a u zatvor je dospeo zbog ozbiljnih sumnji u neregularnost poslovanja? Kako napraviti razliku između pravih političkih zatvorenika i onih koji to nisu?

Možda baš primeri ruskog tajkuna Mihaila Hodorkovskog i njegovog manje bogatog srpskog kolege Miroslava Miškovića, mogu da daju jasnije odgovore na ta pitanja. Hodorkovskom je pošlo za rukom da u američkoj i evropskoj javnosti stvori imidž čoveka koji je politički progonjen. Miškovićevi lobisti pokušavaju da stvore sličnu sliku.

Nema previše mesta analogiji između njih dvojice ali neke sličnosti ipak postoje, pre svega u pogledu toga kako su se obogatili i zatim gde su našli centar za promenu imidža od „državnih tajkuna i milijardera” do „političkih zatvorenika”.

Mišković se, kao i Hodorkovski, obogatio u smutnim godinama raspada SFRJ, zahvaljujući privilegijama i bliskosti s vladajućim strukturama.

Počeo je tako što je napustio kabinet potpredsednika u vladi Stanka Radmilovića, posvetio se biznisu i osnovao „Deltu”. Zbog priča koje su ga okruživale, ali i zbog realne podrške Slobodana Miloševića, preuzeo je kontakte s društvenim sektorom i počeo da obavlja jednostavne operacije: otkupljivao je izvoznu robu putem jeftinih kredita državnih banaka i centralne banke.

Privilegije, kao što su odloženo plaćanje dažbina državi na 45 dana, u vreme kad je dinar devalvirao i po nekoliko puta na dan, zatim iznošenje državnog novca na Kipar i zarada na provizijama, ali i mogućnost da devize kupuje po zvaničnom kursu koji se drastično razlikovao od realnog, samo su neke beneficije koje je Mišković uživao devedesetih.

Promene 5. oktobra 2000. godine dočekao je spremniji od ostalih. Pokušavajući da ne skrene pažnju javnosti na sebe, kao znak da je spreman da sarađuje s novim vlastima, među prvima je platio porez na ekstraprofit i prihvatio Đinđićevu ideju za donatorskom konferencijom najbogatijih ljudi na kojoj bi se sakupio novac za rešavanje nagomilanih problema Srbije.

Stvari su mu dodatno krenule naruku kada je jedan od kadrova „Delte”, Nemanja Kolesar, postao šef Đinđićevog kabineta. Iako neki tvrde da je najdalje došao do čekaonice tog istog kabineta, Mišković je zbog postavljenja Kolesara dobio više nego poželjnu reputaciju. Svi su pričali o tome kako je „njegov čovek” najbliži saradnik premijera, što mu je ponovo otvaralo mnoga vrata.

U to vreme, Mišković najviše zarađuje na uvozu raznih proizvoda. Narodna banka je vodila politiku čuvanja jakog dinara, što je pogodovalo uvoznicima, među kojima je bio i vlasnik „Delte”.

Ni dolazak Koštunice na vlast 2004. godine nije zasmetao Miškoviću. Naprotiv. Naruku mu je išlo to što je Koštunica smatrao da bi važne srpske firme trebalo da budu u srpskim rukama. „Srpski” Mišković sa novcem na Kipru i drugim ofšor destinacijama u to vreme zarađuje najviše novca. Sve sporne privatizacije uz koje se spominje njegovo ime – „Ce market”, „Novosti”, „Luka Beograd” – desile su se u tom periodu.

Mišković je tada bio na vrhuncu moći. Naveliko se o njemu pričalo kao o „gospodaru Srbije” i „finansijeru stranaka” koji plaća lidere i na vlasti i u opoziciji, mada potvrda takvih priča nikada nije bilo.

Sreću mu je, naizgled, kvarilo jedino to što nije uspevao da se skine sa „crne liste” osoba kojima je zabranjen ulaz u SAD. Na tu listu je dospeo zbog sumnji da se bogatio korumpiranjem državnih činovnika. Evo šta je o Miškoviću 2007. govorio Majkl Polt, američki ambasador u doba Koštunice: „Mišković u ’Forbsu’ tvrdi da je sam stvorio svoje bogatstvo u bankovnom sektoru i osiguravajućim društvima. Pre će biti da ga je stekao preko grbače srpskog naroda, dok su se građani patili s razarajućim sankcijama i hiperinflacijom, a on se bogatio na njihovoj bedi.” U to je vreme Mišković kandidat i za doživotnu zabranu ulaska u SAD.

Uskoro će, međutim, nastupiti korenit preobražaj u odnosu američke vlade prema Miškoviću. Novi ambasador Kameron Manter sa sobom je 2007. u Beograd doneo i drugačiji stil obavljanja diplomatskih dužnosti, a američka i britanska ambasada počele su da preispituju dotadašnji odnos prema ulozi koju su najjači srpski privrednici igrali u političkom i društvenom životu Srbije. Počelo je da preovlađuje uverenje da srpski tajkuni, koji silno žele da svoje poslove uvedu u što mirnije i regularnije tokove, ne samo u Srbiji već i šire u regionu, mogu da budu deo napora da se Srbija brže uključi u zapadne integracije. Kako je tada pisala „Politika”, ideja je bila da je korporativnom sektoru u interesu da Srbija brže uđe u Evropu i da se taj interes tajkuna može iskoristiti za podgrevanje njihovih prozapadnih ambicija. Ambasadori su, izgleda, procenili da srpski oligarsi, pod njihovim uticajem, mogu postati „disciplinovani” članovi zajednice, možda u zamenu za „beljenje” njihovog kapitala i uloge koju su imali u prošlosti.

Posle izbora 2008. godine, radikali i naprednjaci žalili su se da im je Ivica Dačić okrenuo leđa jer su ga na to nagovorili Miroslav Mišković i Milan Beko. „Politika” je objavila da je najbogatiji Srbin Miroslav Mišković 26. maja 2008. godine organizovao ručak za nekoliko najuticajnijih srpskih biznismena i ličnosti iz javnog života, na kome je s entuzijazmom podržana ideja da Ivica Dačić bude predsednik „proevropske vlade” i da se tako „umiri krilo SPS-a koje je izričito protiv ulaska u vlast sa Demokratskom strankom”. „Politikin” izvor, koji je tog dana takođe bio gost kod Miškovića, naveo je da su ručku, uz Dačića, prisustvovali i biznismeni Milan Beko i Dragan Tomić iz „Simpa”, kao i da je Tomić dobio zaduženje da „smiri” socijaliste s juga Srbije koji su se navodno protivili savezu sa demokratama.

Već godinu kasnije, prilikom posete potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Beogradu, na večeru s visokim gostom iz Vašingtona u Predsedništvo Srbije pozvani su Mišković i još nekoliko istaknutih članova kluba „Privrednik” koji su prethodnog leta blagonaklono gledali na formiranje proevropske vlade. Mišković se u neformalnim razgovorima nije odricao zasluga za formiranje koalicije DS–SPS, ali je svom imenu dodavao i ime Milana Beka i Mantera. Manter se danas spominje kao jedan od njegovih američkih lobista.

Međutim, vlada kojoj je pomogao da se formira u velikoj meri će oslabiti izvor njegove najveće moći – činjenicu da zapošljava više od 25.000 ljudi. To je učinjeno pritiskom da proda trgovinski lanac „Maksi” belgijskom „Delezu”.

Mnogi tvrde da je žarko želeo da se zbog toga osveti Borisu Tadiću. Teorije zavere idu toliko daleko da se tvrdi da je opet on bio najzaslužniji za novi preokret socijalista i formiranje nove vlade sa Srpskom naprednom strankom. Nastavak te teorije zavere je da je u želji da se osveti Tadiću aktivno pomagao i u njegovom rušenju sa čela Demokratske stranke.

Čak i da mu je išlo naruku formiranje nove koalicije, sigurno je da Mišković nije očekivao istragu sporna 24 slučaja čije razjašnjenje traži Evropska komisija. Naprotiv, verujući da je povratio političku podršku, navodno je započeo novi talas pritisaka na direktore „državnih” banaka i uspešne poslovne ljude. Tražio je da banke na dve godine zamrznu svoja potraživanja prema privrednicima.

Pojedini izvori tvrde da je, videvši da istraga ide u njegovom pravcu, počeo aktivno da lobira protiv Aleksandra Vučića, pokušavši da na taj način spreči ono što mu se danas dešava. Jednom prilikom je pred članovima kluba „Privrednik” kazao da je Vučić kriv jer njegove istrage zaustavljaju strane investicije. Na udare koji su usledili, Vučić je izašao u javnost, optuživši Miškovića da zajedno sa Draganom Đilasom stoji iza dnevnog lista „Pres”. Mišković je priznao, Đilas nikad nije, a ovaj dnevni list je na kraju ugašen. Istraga Miškovićevog poslovanja koja je tada bila u punom jeku, završena je nepunih mesec dana kasnije.

Više nego u dobrim odnosima sa svim vladama od 1989. do 2012. godine, Miškovićevo bogatstvo zahvaljujući državnim privilegijama dostiglo je pre nekoliko godina nešto više od milijardu evra.

Baš kao i Hodorkovski, Mišković je optužen za delo iz oblasti privrednog kriminala i utaju poreza, finansijsko krivično delo, koje se na sličan način tretira i u SAD. Dovoljno je prisetiti se Bernarda Medofa, koji je pre četiri godine osuđen za proneveru skoro 65 milijardi dolara, pri čemu je dobio kaznu od 150 godina zatvora.

Vredi podsetiti i na slučaj Bogoljuba Karića, takođe optuženog za ista krivična dela, i sa manje-više istom biografijom kao Hodorkovski i Mišković. Milioner koji je najviše zaradio zahvaljujući državnim privilegijama, osnovao je političku partiju i na predsedničkim izborima zaradio respektabilan broj glasova. Kasnije kad je država krenula u lov na njega, predstavljao se kao „politički progonjenik”. Mnogi misle da je propao zato što se politički angažovao, ali mu je to pomoglo da sebe predstavi kao žrtvu političkog progona. Čak je kao i dvojica njegovih kolega, Hodorkovski i Mišković, angažovao uticajne vašingtonske lobiste, ali željeni efekat nije uspeo da postigne.

Dušan Telesković

-------------------------------------

KAR­LOV UGAO 

• U Sr­bi­ji ne­ma po­li­tič­kih za­tvo­re­ni­ka. Ima sa­mo za­ro­blje­ni­ka po­li­ti­ke. 

• Za po­li­tič­ke pro­ce­se da­li smo li­cen­cu Ha­gu. 

• Mo­žda ne­ma­mo Pu­ti­na, ali Ho­dor­kov­skog ima­mo na sva­kom ko­ra­ku. 

• Ver­bal­ni de­likt je uki­nut, ta­ko da u Skup­šti­ni mo­že da se psu­je i vre­đa do mi­le vo­lje. 

• Po­li­tič­ke di­si­den­te tre­ba dr­ža­ti da­le­ko od za­tvo­ra. Ta­mo na­u­če sva­šta i or­ga­ni­zu­ju se. 

• Što ti je de­mo­kra­ti­ja: po­li­tič­ki pro­tiv­ni­ci se hap­se sa­mo zbog kri­mi­na­la. 

• I sa­da ima po­li­tič­kih sum­nji­va­ca, ali ka­ko uhap­si­ti ceo na­rod?!

• Po­li­ci­ja pri­slu­šku­je ugled­ne pro­tiv­ni­ke re­ži­ma. Na pri­mer, pred­sed­ni­ka.

Dra­gu­tin Mi­nić

objavljeno: 05.01.2014

Nastavak na Politika...

RTS: Kad usamljene buntovnike zamene tajkuni