Izvor: Glas javnosti, 10.Avg.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad se tribine sliju na ulice
Maskota navijača Crvene zvezde, Mile Srbin, radio je kao mlad u piljarnici na beogradskom Zelenom vencu. Pred utakmice svog kluba na izlog je kačio slike i postere Zvezdinih fudbalera. Partizanovci su mu, međutim, redovno razbijali izlog. Setio se, vremenom, kako da im doaka - posred izloga, uz narečenu ikonografiju, kačio je Titovu sliku. I izlog više niko nije razbijao. Stari dobri Mile, kasnije redovan gost svih Slobinih mitinga, možda nije pravi primer za to koliko je politika vezana za >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << fudbalske navijače, i oni za nju, ali je svakako egzemplar kako politika može pomoći jednom malom čoveku, do ušiju zatreskanom u voljeni klub.
Sedamdesetih godina, kad je „bratstvo-jedinstvo naših naroda“ još funkcionisalo, navijači su išli na utakmice da bi gledali fudbal. Od početka devedesetih ta logičnost prešla je u nelogičnost - navijači su na utakmice sve manje odlazili zbog fudbala. Ubrzo su, pored utakmica, počeli da posećuju i mitinge političara. Srpski fudbal je postajao, istina, sve dosadniji, ali je zato srpska politička scena bila bogata kontranapadima, ofsajdima i grubim faulovima. Poslednja statistika govori da je poseta navijača „Svesrpskom saboru“ na Trgu Republike bila višestruko korisna - doduše, samo za stakloresce i lekare Urgentnog centra (ukoliko rade na normu). Ta rulja nakresano - naduvanih klinaca, međutim, nije izum radikala. Bili su oni tu kad god je trebalo praviti kakav prigodan rusvaj, a sve po pitanju „viših ciljeva“. Što će reći - „za Srbiju i srpski narod“ - ali valja se opkladiti da 70 posto njih misli da je Živojin Mišić bio golman Zvezde iz generacije Rajka Mitića (koji, je, opet, bio srpski vojskovođa iz vremena Stjepana Bobeka).
Veteran Zvezdinih „delija“, Goran Pecić, poznatiji kao Peca Panker, uvek je početak te političke angažovanosti navijača smeštao još u osamdesete, kada se to čuvalo kao državna tajna.
- Tuča sa dinamovcima na „Maksimiru“ bila je samo kruna svih s.... koja su se dešavala na gostovanjima po Hrvatskoj, ali se o tome tada nije pisalo, da se ne razgrađuje bratstvo i jedinstvo. Ja sam zbog Zvezde bio u zatvoru četiri puta i uvek je to bio neki nacionalizam. Osamdeset šeste, posle utakmice Zvezda-OFK Beograd, krenemo u pravcu štajge da se fajtamo s „grobarima“ koji su se vraćali iz Kragujevca. Usput polomimo nekoliko šiptarskih semenkara, spontano, ispadne strašna frka u državi, hteli da me rebnu 15 godina zatvora zbog raspirivanja mržnje među narodima SFRJ. Ali, advokat izmuva i dobijem četiri meseca. Onda u Mostaru, posle utakmice, uzmem da psujem muslimanima majku, pokupe me, dobijem 15 dana mardelja. Dobio bih i više da nije uprava Zvezde urgirala. Treći put u Novskoj, uđem u kafanu „Sjever“ na autoputu i kažem: ‘Ajde, ustaše, napolje’! Cela kafana izađe napolje, mi uđemo i naručimo pasulj sa srpskom kobasicom. Dobijem metar dana zatvora. Četvrti put sam ošišao na nulu nekog Slovenca koji se šetao u dresu Olimpije po Beogradu. To me je koštalo 20 dana... - seća se Peca.
Navijači splitskog Hajduka, „torcida“, sećaju se, opet, svojih prolazaka kroz Knin na putu ka Beogradu: „Prolazi vlak kroz Knin, tišina, niko se ne čuje, samo čekamo kad će opalit po nama, i staro i mlado, gađaju vlak kamenjem, lupaju, ušli panduri, tuku odreda, a ja budala otvorija prozor i povirija vani... odozdo me lipo čovik dočeka stinom i pravo u bradu“.
Prvi ozbiljan znak da je politika zavladala navijačima bio je čuveni susret Dinamo - Zvezda na „Maksimiru“ 1990. godine. Mnogi su skloni tvrdnji da je rat bivših naroda i narodnosti upravo počeo na zagrebačkom stadionu, tučom „delija“ i „bed blu bojsa“. Jedni su pevali „Druže Tito, tebe Srbi lažu, oni vole đenerala Dražu“ i „Mrzim Hrvate“, a drugi splet ustaško-hrvatskih poskočica. Potom su se pobili, a rat je počeo već sledeće godine i završio se pod dobro znanim okolnostima. Pomenuti Peca Panker bio je tada prvoosumnjičeni za maksimirske nerede, ali nikad nije osuđen jer se raspala država. On se seća da su ga inspektori iz Beograda i Zagreba tada pitali: „Šta je tebe iritiralo na ‘Maksimiru’“. A on mi je rek’o: „Kako šta, pa ustaške zastave“.
Tih godina na Zvezdinom severu se pojavljuje i Željko Ražnatović Arkan. Sever „Marakane“ je tada bio podeljen na gomilu grupica koje su pevale Slobi (u manjoj meri), a najviše Vuku Draškoviću („Delije, delije, ajmo svi u glas, Vuk, Vuk, Drašković navija za nas“) i Vojislavu Šešelju. Lider radikala, tada vođa Srpskog četničkog pokreta, tih dana je u svom egzotičnom glasilu „Velika Srbija“ (opstalo do danas) predlagao da Zvezda i Partizan promene imena u FK Četnik i FK Kokarda. U tu svrhu je u svoju neregistrovanu partiju primio i jednog od vođa „delija“, Nebojšu Đorđevića Šucu (potonjeg pukovnika Arkanovih „Tigrova“, prvog muža sadašnje Legijine supruge, koji je ubijen u sačekuši u Zemunu devedesetih) i Dragana Ćurčića Ćumeta, vođu „grobara“ (živ i zdrav, i danas ide na utakmice). Arkan je u toj situaciji, kako se kasnije ispostavilo, dobio zadatak od ministra policije Radmila Bogdanovića da svojim nesumnjivim uličnim autoritetom smiri strasti na severnoj tribini najvećeg srpskog stadiona. I uspeo je, nije se više pevalo partijama, već samo Srbiji. Posle su mnogi navijači postali dobrovoljci u njegovoj Srpskoj dobrovoljačkoj gardi. Vremenom se na „Marakani“, u drugoj polovini devedesetih, formirala nova grupa lidera, Arkan se okrenuo unosnijim poslovima, a ti klinci su od „delija“ napravili jak antirežimski pokret. „Spasi Srbiju i ubij se...“, „Ajmo, ajde svi u napad“, postali su politički slogani nastali u navijačkoj kuhinji, na „kopovima“ srpskih stadiona.
Zvezdaši su zbog toga imali i problema - policija je u avgustu 1999. pohapsila trojicu vođa navijača i bez ikakvog razloga ih držala u pritvoru tri dana, i to baš uoči utakmice Jugoslavija-Hrvatska na „Marakani“. Pravi razlog je bio drugačiji, njihov portparol je tih dana preko Glasa javnosti obznanio da će „delije“ bojkotovati utakmicu (poznat je bio njihov stav „Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija“, pa nisu navijali za reprezentaciju, za razliku od „grobara“), ali će masovno doći na opozicioni miting Pakta za stabilnost Srbije. „Grobari“ su tih godina, opet, imali međusobne sukobe. Dve grupe su se optuživale za veću ili manju bliskost sa upravom kluba, oličenoj u tadašnjem premijeru Mirku Marjanoviću, a tvrdilo se da su se neke vođe učlanile i u JUL.
Navijači su, valja reći, bili u prvim redovima i 9. marta 1991. godine, prilikom prve veće makljaže demonstranata i policije na srpskim ulicama, ali i 5. oktobra, kada su, recimo, jedan od starijih vođa „delija“ Zoran Timić Tima i portparol Jovan Šurbatović, kao članovi Demohrišćanske stranke Vladana Batića, i svedočili o njihovoj ulozi u rušenju režima tog dana, pre osam godina.
Navijači su se posle 5. oktobra primirili, jer se nisu otvoreno stavljali na stranu političkih stranaka. Dešavali su se sporadični incidenti, uglavnom nacionalistički, ili ponekad rasistički, na tribinama bi znale da osvanu zastave s likom Radovana Karadžića ili Vojislava Šešelja, i pokoji transparent „Kosovo je Srbija“. Navijači FK „Rad“ sa Banjice, ozloglašeni „junajted fors“, sastavljeni mahom od skinhedsa, koji imaju parolu: „Hrabrost, nesalomivost, patriotizam - kad nepravda postane zakon, otpor je tvoja dužnost“, više puta su hapšeni zbog tuča, a policija je praznila tribine njihovog stadiona jer su „forsovci“, posebno na utakmicama sa FK Novi Pazar, uzvikivali: „Nož, žica, Srebrenica“ i „Srbija Srbima, napolje sa Turcima“. U neredima posle mitinga „Kosovo je Srbija“ u zgradi Ambasade SAD izgoreo je navijač Partizana Zoran Vujović iz Novog Sada. Navijači Borca su pozivali na linč tamnoputog igrača svog kluba Majka Tamnjavere. Nosili su bele kapuljače „Kju kluks klana“, istakli zastavu Konfederacije, napisali:“Odlazi odavde, jer ovde te niko ne voli“ i „Jug će ponovo ustati“.
- Svi navijači su nacionalisti-kaže za Glas jedan „delija“-ali nismo radikali. Mi se borimo za Srbiju i ono što je najbolje za nju. Jedini miting na koji smo išli organizovano bio je petooktobarski. Sve ostalo je slučajnost, skupe se klinci, željni da se nabadaju s policijom, i onda od toga ispadne „slučaj“.
Utisak je da kompletan međusobno zavađeni navijački korpus ima iste stavove po pitanju „pravednosti Haga, nepravde prema Srbima“ i drugih stereotipa koje promovišu uglavnom radikali, pa se zato i okupljaju tamo gde se o tome govori. Teško je, naime, da će ijedan navijač otići na miting za ulazak u Evropsku uniju, što je opet svojevrstan paradoks. San svakog „tifoza“, naime, trebalo bi da bude da granicu jednog dana prelazi bez vize, prateći svoj klub na utakmicama Lige šampiona. Ali, ovo je ipak - Srbija.
dobar text
.jpg)
