Izvor: Politika, 09.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad se špijuni predomisle
TREĆI SVETSKI RAT JE IZBEGNUT, ili bar privremeno skinut s dnevnog reda. Samo pre dva meseca, predsednik Buš je dramatično upozoravao da je Iran na putu da izazove treći svetski rat zato što tajno priprema sopstveno nuklearno oružje, i da zbog toga "na sve načine" mora da bude zaustavljen. Ne tako davno, 2005, zaključak svih 16 američkih obaveštajnih službi glasio je da je Iran "odlučan da proizvede nuklearno oružje". A onda odjednom, ti isti špijuni saopštavaju da više nemaju sumnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – a imaju relevantne dokaze – da je Teheran od vojnih eksperimenata sa atomima odustao još 2003.
Špijuni su se dakle predomislili, i ovo je nesumnjivo jedan od najvećih zaokreta koje je Amerika napravila u jednom tako važnom i dramatičnom spoljnopolitičkom pitanju. Razume se da obaveštajci nisu tek tako došli do ovako važnog otkrića, niti da je neki tajni agent u stilu imaginarnog junaka Jana Fleminga uspeo da prisluškuje neki od sastanaka iranskog vrha, ili se u Teheranu dokopa nekih poverljivih stenograma. Balon iranske nuklearne pretnje je naduvavan iz istih razloga zbog kojih je sada iznenadno izduvan. Dojučerašnja strogo čuvana obaveštajna tajna pretvorena je u javnu činjenicu zato što je promenjena perspektiva dugoročnih interesa Amerike i kratkoročnih prioriteta Bušove administracije. Dakle, politika.
NAPETOSTI SA IRANOM su morale da se ublaže podjednako zbog unutrašnjih i spoljnih razloga. Deeskalacija je bila neophodna jer je, prvo, otvoreno previše frontova. Kod kuće, to su tamni oblaci ekonomske recesije, posle burnih dešavanja na finansijskom tržištu (kriza hipotekarnih kredita). Bušovo okruženje je moralo da reaguje na uobičajenu prinudu da se predstojeća izborna godina posveti ekonomiji, jer Amerikanci uglavnom sve mere nivoom svog ličnog blagostanja. Zatim, treba imati u vidu i partijski interes da se povećaju šanse budućeg republikanskog kandidata, koji je u ranim prognozama već proglašen za autsajdera, pred ofanzivom preporođenih demokrata, Hilari Klinton i Baraka Obame pre svega.
Iran je, sa druge strane, u samom epicentru američkih spoljnopolitičkih interesa, ne samo kao protivnik, nego i neophodan partner (reč "saveznik" bi u ovom kontekstu bila prejaka). Amerika je zaglavljena u Iraku (na čijem slučaju se špijuni takođe nisu proslavili), i odatle može da se izbavi samo ako obezbedi političko rešenje u kojem jedan od faktora mora da bude i Iran. A sa Teheranom, jednim od osnivača "osovine zla", ne može da se ulazi ni u kakve dilove sve dok se u isto vreme tvrdi da svojim nuklearnim programom predstavlja najveću pretnju svetskom miru.
Pošto je ta pretnja skinuta s dnevnog reda, to znači da su otvorena vrata za pogađanje oko Iraka. U tome, Vašington će ranije ili kasnije morati da uvaži realnu meru interesa Teherana, koji sa jedne strane ne može da prihvati irački režim u kojem bi dominirali od Amerike podržani (i naoružavani) suniti, niti da do kraja ima poverenja u tamošnje šiite. Raspetljavanje u Iraku, uz iransku asistenciju, biće dakle veoma pipav posao, ali ne i sasvim nemoguća misija, kako je to izgledalo do pre neki dan.
OBAVEŠTAJNI SALTO koji je upravo napravljen ima i bonus, jer, između ostalog, potvrđuje da Iran ne vode ni ludaci ni budale, kako je to do juče u zapadnoj propagandi predstavljano. Iransko vođstvo je sigurno, odlučujući se za obustavljanje vojnog nuklearnog programa (ali ga se, sasvim sigurno, ne odričući potpuno), imalo u svojim kalkulacijama izvesnost da mu nuklearne instalacije budu bombardovane pre nego što se iz njih ispili bomba, kao što se to svojevremeno desilo Iraku, i sasvim nedavno, Siriji (u oba slučaja bombardovanje je izvela izraelska avijacija). Pa čemu se onda baviti jalovim poslom.
Pošto je prethodno sa vrha nuklearnih prioriteta skinuta Severna Koreja, brisanje još jednog imena sa tog spiska je znatno olakšanje za američke planere. Još samo da to postane i za važne američke saveznike, Nemačku i Francusku – Merkelova i Sarkozi u četvrtak ostali pri oceni da Iran ostaje "opasnost" i da pritisak na njega mora da se nastavi. Ahmedinežad sigurno od neprijatelja neće postati miljenik, ali ono što se jasno vidi, kad se podvuče crta ispod ovog špijunskog zaokreta, jeste da je Amerika rešila jedan ključni geopolitički problem u regionu u kojem je koncentrat njenih najvažnijih interesa (nafta) i trenutnih problema (Irak). Treba, znači, sačekati da se vidi koliko će najnovijim razvojem biti motivisan Iran – i očekivati oprezni početak nove diplomatske igranke.
Milan Mišić
[objavljeno: 09/12/2007]
