Izvor: NoviMagazin.rs, 02.Okt.2016, 19:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad se Srblji dignu na oružje
Andraš Urban ugostio nas je na sinoćnjoj predstavi Sterijinih Rodoljubaca, izvedenoj u okviru glavnog programa jubilarnog 50. Bitefa, kao i ranijim, zadugo pamćenim predstavama, poput Koštane Bore Stankovića na 49. Bitefu. Dramski neujednačen i nezavršen, između drame i komedije žanrovski neopredeljen, ali kritičkim duhom, lepotom dijaloga, oštrom i pronicljivom satirom raskošno bogat, rediteljskoj imaginaciji raspoloživ i otvoren Sterijin komad, Urban je predstavio u jednom komadu: >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << jedinstven scenski ugođaj, jedinstveno snažna i uverljiva igra glumačkog kolektiva, veličanstven povratak antičkog hora na “pozorišne daske”, sklopili su se u jedinstven teatarski čin kojem ne bi mogao zameriti ni prvi teoretičar pozorišta, pisac čuvene Poetike – Aristotel.
Sterijini Rodoljupci golicali su umove ljudi od pera u ovim krajevima, od objavljivanja do danas: većina ih se gnušala, manjina im se divila, a samo su retki bili u stanju da dokuče njihovu suštinu i prepoznaju njihovu životnost i trajnu aktuelnost . Pogledajmo neke od njihovih komentara:
Sterija J. P. (1850): „Bacimo pogled na povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažitelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo... Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni... pod vidom rodoljublja svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti...Dok se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde će hramati i ni za dlaku neće biti bolji, jer prostaci... sve što im se predloži za čistu istinu i dobrodetelj smatraju.“
Jovan Skerlić (1905): „Udarivši energično na grlate fariseje i podmukle tartife rodoljublja [Sterija je] svojim savremenicima rekao: čuvajte se onih kojima je uvek na ustima patriotizam, ne mislite da voleti svoj narod znači biti slep pred njegovim manama i gresima i varvarski mrzeti ljude druge rase i vere.“ (1914): „Od naročite vrednosti su Rodoljupci, delo delo snažno i razumno, plod njegove duhovne i književne zrelosti, gorka satira lažnog i frazeološkog patriotizma.“
Sima Pandurović (1921): „Rodoljupci su dobrodošli baš sada kad smo u jednom nesigurnom i mutnom vremenu punom lažnih patriota, nesavesnih štrebera, bezdušnih pljačkaša i trgovaca vrste Žutilova, Lepršića, Šerbulića, Smrdića i ostalih, i kad se opet čestitiji elementi, kao u Sterijinoj komediji, povlače pred drekom i poplavom raznih „rodoljubaca“ koji eksploatišu jednu zemlju i upropašćuju čitav jedan narod.“
Milutin Čekič (1929): „Ima nečega surovo stvarnoga u onim šeretskim ljudima sa lažnim patriotizmom koje Sterija prikazuje, a koji nisu nikako vezani [samo] za Vojvodinu. Njih je bilo u četrdeset osmoj godini [misli na 1848; isto važi i za 1948, 2008, 2016. i svaku drugu – Lj. V.] kao i pedeset godina docnije, oni se i danas nalaze u našoj sredini, a biće ih uvek u svim krajevima.“
Vaso Milinčić (1987): „ Sterija je vrlo reljefno pokazao kako nacionalna isključivost ide podruku sa sebičnošći i grabljivošću, kako se u ime narodnosti i u ime tobožnje čistote nacije, u ime slobode samo jedne određene nacije kriju vrlo prizemni interesi... Ko je više napljačkao taj je veći rodoljub, ko je veći „rodoljub“ ima pravo da više napljačka!“
Zlatko Paković (2016): „Takvog pozorišnog komada kakav predstavljaju Urbanovi Rodoljupci ovo Narodno pozorište i njegova publika odavno nisu doživeli! Sterija je tu, sa svojom gorkom, opominjućom komedijom, u supstancijalnom stanju, a ansambl Narodnog pozorišta je najviši vrh kolektivne igre. Svoje Žutiloviće, Šerbuliće, Smrdiće, Zelenićke, Nančike, Milčike... Nela Mihajlović, Nikola Vujović, Slobodan Beštić, Anastasia Mandić, Suzana Lukić, Pavle Jerinić, Hadži Nenad Maričić, Branko Jerinić i Bojan Krivokapić pokazuju kao oguljenu kožu sa jednog jedinstvenog tipa koji se zove rodoljubac i rodoljubica. Oni igraju kao jedan, svi u istom stilu, jer je rodoljubac čovek-stil, duša pretvorena u stil, taj najviši ideal i najviši produkt palanke.“
Andraš Urban (2016): „ Kakva bestidnost caruje našim javnim životom? Čak i ono što se nekad kamufliralo ‒ svakakve gadosti, podlosti, prevare ‒ danas su ne samo legitimno nego i preporučljivo ponašanje.“
Beščašću ove horde „rodoljubaca“ Sterija pokušava da se suprotstavi delom i rečju svog dramskog alter-ega, građanina Gavrilovića, „čoveka trezvenog i čistog srca“ (Z. P.), kojega sjajno igra Predrag Ejdus: „Bedni narode, na koga ti spade da se za tvoju sreću brinu... ti stradaš, a oni se raduju, ti propadaš, a oni se bogate, ubice svoga roda... bez svakog stida sebe rodoljupcima nazivaju.“ Iz Sterijinog teksta Urban je uzeo ono najbolje – pravoslavno bogosluženje na mađarskom jeziku, nepoštovanje zakona i običaja, ugrožavanje slobode govora i štampe, spaljivanje mađarskih crkvenih protokola, pobuna i svrgavanje magistrata, huškanje na rat, uveravanje da rodoljubac može činiti sve što hoće. Iz čisto dramskog razloga, od Sterijinog svedočenja o „divljanju krvožednih nacionalista“, Urban je učinio nešto za šta Sterija možda nije bio spreman: upriličio je da, , u strahu od surovosti mađarske osvete, smušeni i neodlučni šta da učine pred naletom mađarskih falangi ‒ da se brane, ili da pobegnu pod skute „majčice“ Srbije ‒ podivljala palanačka rulja ubije jedinog normalnog čoveka među njima: „konzervativca“ i „madžarona“ Gavrilovića, u trenutku kada im je sasuo u lice da rodoljubac sme da učini samo ono što je uistinu rodoljubivo!
Najsnažniju i, možda, najupečatljiviju ulogu u celoj predstavi, odigrao je hor, u kojem su pevali svi likovi, uključujući i ćutljivog, „nedoraslog“ Edena, sina Žutilova i Nančike, koji, uprkos okolnostima, nije „uspeo“ da nauči svoj maternji jezik. Kao žmarci kroz telo, tako kroz mozak slušaoca/gledaoca prodiru, punim glasom, i uz pomoć mikrofonâ u rukama aktera, stihovane parole: „Vojvodina, Vojvodina, živa nam je sahranjena!“; „Neka živo srce bije u grudima Srbadije!“, Kad će sinut Vojvodina, kad ustanu deca njena, čistim suncem umivena!“ „Padajte braćo, plinte u krvi, skinte sa sebe, ropstvo i sram!“ (Đura Jakšić) „U boj, u boj u slavu!“ „Rat, Rat, Rat! “, “Krv, Krv, Krv!“ ‒ što bi rekao vladika Danilo iz čuvenog Njegoševog speva: „ Neka bude što biti ne može / neka bude borba neprestana /nek Ad proždre, pokosi Satana...“ Urbanova predstava završava se tako što, posle “krvavog pira”, krležijanskog “banketa u Blitvi”, ili raskoljnikovske „sekire“, njeni akteri peru okrvavljene ruke pevajući melodijski dopadljivu baladu o čistom srcu kao najvišem životnom idealu, pobožno, potresno i iskreno. Je li se Urban prisetio nastavka vladičinog monologa: “Na groblju će iznići cvijeće/ za daleko neko pokoljenje.” Da li je to moguće? U teatru da! A u životu?
Autor: Ljubiša Vujošević
