Izvor: Politika, 21.Dec.2014, 00:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad pozorište samo sebe ukida
Gledalac posle izvesnog vremena otupi od napada silnih reči, od nezaustavljive naracije, i prestaje da se bori sa pokušajima da uhvati smisao poplave reči
„Dnevnik o Čarnojeviću” Miloša Crnjanskog je lirski roman, poetska ispovest o otrežnjujućim iskustvima ratovanja, krcata estetskim vrednostima koje su ostavile upadljiv trag u istoriji srpske književnosti. Tekst je doneo susret proze i poezije, epskog i lirskog, pretapanje jave i sna, nerazmrsivu upletenost prošlosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i sadašnjosti. Uzdignuta na suprotnostima, ova romaneskna poema je uobličila sukobe između neisprljane lepote prirode i haosa obezglavljene civilizacije, između života i smrti, rađanja i uništavanja.
„Dnevnik o Čarnojeviću” (1920) Crnjanskog je tematski svevremen, ali i savremen, imajući u vidu da se vezuje i za pitanja našeg odnosa prema Rusiji, kao i prema Kosovu. No, to nije tekst koji je pogodan za scensko izvođenje. On nema dramskih i sceničnih mogućnosti, i beznadežni su napori da se učini scenski živim, delotvornim.
U predstavi reditelja Miloša Lolića, deset glumaca i glumica, Vojislav Brajović, Branislav Lečić, Nikola Đuričko, Vojin Ćetković, Milan Marić, Stefan Bundalo, Hristina Popović, Jelena Ilić, Milena Živanović i Marko Grabež, solo ili kroz zajedničku igru, na prostranoj i pustoj pozornici, pripovedaju ispovest glavnog aktera i naratora Čarnojevića (dramaturg Periša Perišić). Kvalitet njihovog nastupa je ujednačen i neosporan. Reč je o nesumnjivo vrhunskim glumcima, i oni su odlučno i jasno izneli tekst Crnjanskog na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta (scenski govor Ljiljana Mrkić Popović). Ali, u datim okolnostima bolnog odsustva dramatike teksta, snaga njihove igre nažalost nema istinski snažnog dejstva. Gledalac posle izvesnog vremena otupi od napada silnih reči, od nezaustavljive, pomahnitale naracije, i prestaje da se bori sa tom pripovedačkom stihijom i pokušajima da uhvati smisao poplave reči.
Lolić je puno toga učinio da scenski razigra ovaj antidramski tekst, uvođenjem dinamične koreografije (koreograf Dragana Bulut), komponovanjem intrigantnih živih skulptura od tela glumaca, povremenim uključivanjem pevanja koje smenjuje govor, suptilnim promenama osvetljenja, intenziteta i boja (dizajn svetla Svetislav Calić). Lolićev talenat je takođe nesumnjiv, njegov osećaj za teatralnost je prirodan, nesputan, zbog čega je atmosfera stvorena na sceni sasvim osobena. Glumci se često šunjaju i šnjuvaju na pozornici, zveraju u zid, prodorno i pomno uhode pogledima druge glumce dok igraju, ali i nas, publiku, često pod upaljenim svetlima. Tako je uobličena posebna uslovnost igre, začudna, pomerena u apsurd. U vezi sa time je i izbor kostima, svi akteri su obučeni u sivkaste, raskupusane dronjke i neslagajuće, prešarene šanerske patike, što naglašava pomenuto značenje apsurda (kostimograf Marija Marković).
Ima u predstavi upečatljivih scena, ni to nije pod sumnjom, naročito u finalu, kada od metalnih konstrukcija zanimljivo nastaju obrisi (simboličkog) broda, što je praćeno i promenama boja svetla (scenograf Jasmina Holbus). No, ovakvi vizuelno uzbudljivi prizori zasijaju samo nakratko, da bi se igra opet vratila u scenski skoro nepodnošljivu narativnu dosadu.
Postavljanje na scenu ove vrste antidramskih tekstova svakako otvara put formalističkim eksperimentima, „teorijama koje hodaju“, i samim teoretskim istraživanjima. Na primer, Hans-Tis Leman je srodnu pomamu naracije u postdramskom teatru odredio kao postepsku naraciju. Zatim je o njoj pisao da se ona potvrđuje nasuprot mogućnostima tela i medija, razvijajući dalje teze o statusu teksta u savremenom pozorištu itd.
Sa druge strane, ova postdramska narativnost, poludelo pripovedanje koje smo pratili u Lolićevom „Dnevniku o Čarnojeviću“, donosi ukidanje emocije. To je uglavnom uvek pogubno u teatru, jer on diše i raste zahvaljujući emocijama. Pozorište koje ovako poništava dramu i osećajnost, poništava samo sebe.
Ana Tasić
objavljeno: 21.12.2014.
