Izvor: Politika, 21.Jul.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad džentlmeni čitaju tuđu poštu
NSA je oduvek imala zadatak da nađe iglu u plastu sena, ali joj tek odnedavno internet i druge tehnologije omogućavaju da pretrese svaki plast
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Džastin Šerok, mlada američka novinarka, urednica veb-sajta „Bazfid”, izvela je ovih dana odvažan eksperiment koji joj je doneo željeni publicitet, mada je zbog njega dosta rizikovala. Rizik je bio da joj bude otvoren „federalni dosije”, koji bi je pratio celog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << života.
Iznajmljenim automobilom se zaputila u pustinju Jute, pravo na mesto gde se privodi kraju izgradnja novog velikog centra NSA (Nacionalne bezbednosne agencije), koja poslednjih nedelja dobija globalni publicitet posle otkrića da se bavi prisluškivanjem „na veliko” kako Amerikanaca, tako i ostatka sveta. Novi centar je tajan, pa prema tome i običnim smrtnicima nepristupačan, ali se zna da će biti otvoren već u septembru, da košta dve milijarde dolara i da je napravljen zbog toga da bi se izašlo u susret povećanom internet saobraćaju na globalnom nivou u godinama koje dolaze, za šta su potrebni i novi prislušni kapaciteti.
Mlada novinarka je stigla gotovo do same kapije centra, a kada ju je obezbeđenje zaustavilo, pretreslo i počelo da propituje, rekla je da je zalutala. Poverovali su joj i pustili je, iz čega je proistekla zanimljiva reportaža. Što se tiče dosijea – možda se naknadno i otvori.
Novi centar je potvrda da se, uprkos velikoj buci koju su izazvala otkrića Edvarda Snoudena, u potrebama Amerike da prati sve digitalne komunikacije, a pre svega internet saobraćaj, i njenoj rešenosti da sa tom praksom nastavi, ništa neće promeniti. Priče o građanskim pravima, privatnosti i ostalom su jedno, a bezbednosni interes nešto sasvim drugo.
To je lepo objasnio i predsednik Obama: „Mislim da je važno da znamo da ne možemo biti 100 odsto bezbedni uz 100 odsto privatnosti, a sa nula odsto uznemiravanja.”
Da bi se ovo razumelo, treba imati u vidu dve traume ove nacije: Perl Harbor i 11. septembar. Napad Japanaca na američku ratnu luku na Havajima od 7. decembra 1941. objašnjava zašto je stvorena NSA, a spektakularna diverzija Al Kaide iz 2001. pokazuje opsednutost da se bez pardona prisluškuje ceo svet.
U prvom slučaju, Amerikanci, tada još neangažovani u Drugom svetskom ratu, znali su da će ih Japanci napasti, jer su pre toga provalili šifre njihove mornarice, ali uprkos tome nisu uspeli da dokuče kada i gde. Perl Harbor im je zbog toga bio veliki šok, ali zahvaljujući mogućnosti presretanja neprijateljskih komunikacija, uspeli su da zauvek preokrenu odnos snaga na Pacifiku.
Tome treba da zahvale vojnoj „Signalnoj službi”, koja je preuzela poslove mirnodopskog „Šifrantskog biroa” ili „Crne sobe”, osnovane 1919. „Crna soba” je međutim raspuštena 1929, što je (posle Perl Harbora) tadašnji ratni sekretar Henri Stimson obrazložio stavom da „džentlmeni ne čitaju tuđu poštu”.
Da li je u ovo iskreno verovao, ili samo se cinično pravdao, nije razjašnjeno, tek pred kraj rata „džentlmeni” su opsednuti baš krađom i čitanjem tuđe pošte. Nekoliko službi koje su se time bavile 1951. stavljene su pod jedan krov, osnivanjem supertajne NSA (njenu skraćenicu zato ponekad prevode i kao „No Such Agency” – „nema takve agencije”).
Ona je bila i ostala vojna tajna služba, što se često previđa, a glavna metoda rada joj je, za razliku od CIA, koja se uglavnom oslanja na ljudski obaveštajni rad, prisluškivanje „elektronskih signala”. Tokom hladnog rata glavni zadatak joj je da sazna šta je u glavama lidera komunističkog sveta, Sovjetskog Saveza i Kine, a generalno da se spreči novi Perl Harbor, prvi udar nuklearno naoružanog SSSR-a, glavnog geopolitičkog i ideološkog protivnika,.
Do takvog iznenađenja nije došlo, najverovatnije zbog ravnoteže snaga koja je garantovala „obostrano zagarantovano uništenje” (i to više puta). Amerika je na kraju pobedila u hladnom ratu, neki su požurili da to proglase i „krajem istorije”, punih deset godina zatim je neprikosnovena u „svetu jedne sile”, ali je (ne)očekivano iznenađenje ipak usledilo.
Udar Al Kaide po Njujorku i Vašingtonu 2001. vaskrsao je sindrom Perl Harbora i generisao nacionalnu paranoju koja se svela samo na jedno: šta sledeće sprema Osama bin Laden?
Komisija koja je istraživala „11. septembar” zaključila je, između ostalog, da je uoči 11. septembra predsednik ignorisao upozorenja o sumnjivim radnjama, da su službe imale neka saznanja, ali da ih nisu delile, dok je CIA priznala da nije uspela da „probuši” Al Kaidu.
Zbog toga je postalo neophodno da se presreću sve komunikacije.
Prve godine novog milenijuma su i vreme velike ekspanzije interneta, takođe američkog i takođe vojnog izuma. Njegovi počeci sežu u kraj šezdesetih, kada istraživači, koristeći fondove (i potrebe) Pentagona počinju da eksperimentišu sa međusobnim povezivanjem kompjutera putem telefonskih linija. Zamisao je bila da se obezbedi povezanost naučnih institucija i u slučaju nuklearnog napada, da više kompjutera (i više naučnika) istovremeno koriste jednu telefonsku liniju. Dotadašnje povezivanje bilo je slično železničkoj mreži: jednom prugom je u isto vreme mogao da putuje samo samo jedan voz.
Internet tehnologija omogućila je međutim da svaki vagon jednog voza putuje posebno: razbijanje informacije na male „pakete”, koji „informacionim autoputem” putuju odvojeno i istovremeno, poput vozila na autostradi, pri čemu svaki ima svoju „auto-kartu” i konačnu adresu, što im omogućava da se kad stignu automatski sastavljaju u prvobitnu celinu.
Ovaj sistem, stvoren u okviru Agencije za napredne projekte (ARPA), omogućio je kompjuterima da koriste iste podatke, a istraživačima da sarađuju i na distanci i razmenjuju poštu elektronskim putem. Sama po sebi, elektronska pošta je bila revolucionarno dostignuće, omogućivši da se izveštaji, analize i projekti šalju brzinom telefonskog razgovora. Nešto što je danas sasvim obično – ali takva je istorija svih pronalazaka.
Al Kaida je svestrano prigrlila internet i njegove, kako je u to vreme izgledalo, beskrajne mogućnosti da se zatru tragovi, stvore lažni identiteti, tekstualne poruke ugrade u fotografije i slično.
Ali internet na početku prve decenije 21. veka koriste stotine miliona ljudi (danas već dve milijarde), dok ih je u mreži Al Kaide tek nekoliko stotina, a u užem vođstvu nekoliko desetina. Njihovo otkrivanje je dakle ono poslovično traženje igle u plastu sena, ali NSA je tada, a pogotovo danas, kako to u svojoj analizi zaključuje agencija „Stratfor”, tehnološki već tako opremljena da može da pretrese svaki plast.
To je suština programa „Prizma” i mnogo drugih, što je obelodanio Edvard Snouden. Otuda i potreba da se iz plasta globalnog interneta ne isključuju ni američki državljani, odnosno presreću baš sve komunikacije.
To nije bez presedana – ono što je novo to su u međuvremenu unapređene tehnologije za komuniciranje (mobilni telefoni, društvene mreže poput „Fejsbuka” i „Tvitera”) i novi softver i oprema za automatizovano presretanje i instant (u „realnom vremenu”) njihovo analiziranje.
Razlika je međutim u tome što, za razliku od ranijih istorijskih situacija, Amerika danas nije u klasičnom ratu, što bi stvorilo uslove za suspenziju Ustava i građanskih sloboda, dok je „rat protiv terora”, ne samo islamskog, rat koji teoretski može da bude večit: nemoguće je eliminisati svakog teroristu.
Ako je tako, to onda znači da u Americi treba da postoji permanentno vanredno stanje, što nije ništa drugo nego totalitarizam: država koja je (u ime svoje bezbednosti) svemoćna, sa građanima koji su bespomoćni.
SAD jesu suočene sa realnim pretnjama, ali da li od njih mogu da se brane svim sredstvima? Šta ako su sredstva – sveopšte prisluškivanje – inercijom „bezbednosne birokratije”, postala cilj? Granica je u tom pogledu, kad se uzmu u obzir današnje, a pogotovo sutrašnje tehnološke mogućnosti, veoma tanka, a često i nevidljiva.
Otkriće da NSA prisluškuje ceo svet u ovom kontekstu je vest od one vrste da je pas ujeo čoveka. Njegova suština je međutim da je reč o najvećem iskušenju za internet i njegovo poimanje kao civilizacijskog progresa, pozitivnog sredstava za promociju ljudskih prava i sloboda, za šta se najglasnije zalaže baš američka vlada.
Pošto su SAD u ulozi „čuvara” interneta i kontrolišu njegovu ključnu infrastrukturu, dok su najpopularniji internet servisi u rukama samo nekoliko američkih kompanija (na čije servere su priključeni prisluškivači NSA), svet se tek sada osvešćuje da je sve što je teklo internetom u poslednjoj dekadi evidentirano i katalogizirano u bazama najtajnije američke tajne službe.
I u tome je podvig Edvarda Snoudena, bez obzira na to da li se on vidi kao globalni heroj, ili američki izdajnik.
Milan Mišić
objavljeno: 21.07.2013.
