Izvor: Blic, 12.Mar.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad dođe mart
Devetog marta devedeset prve bejaše mnogo naroda u Narodnom pozorištu, više nego ikada. I to usred bela dana. Napolju su tukli, naime. Onda je Leka stao na česmu i tri dana i tri noći držao slovo iz etike, za auditorijum od sto do sto hiljada prisutnih, već prema dobu dana.
Jedna lepa glumica, gađajući toalet papirom sa balkona Udruženja dramskih, tada je bilo na iznad „Atine”, pogodila je prominentnog glavonju – u bukvalnom i prenesenom smislu reči >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << – baš tamo gde je bio najsjajniji, u ćelavicu. Onda je onaj pandur dao ostavku.
Onda je počeo pakao.
I taj se pakao selio iz prestonice zapadno pa posle južno, da bi se, dvanaestog dana marta, i dvanaest godina kasnije, vratio u ono dvorište između Nemanjine i Admirala Geprata. Pakao je kao hidra: menja oblik, ali menja i sadržaj, značenje, smisao. Ako u paklu uopšte ima nekog smisla, bio popločan ovakvim ili onakvim namerama.
Na kraju, Đavo je umro u izgnanstvu. Sahranilo ga pod drvetom, vrlo poetično za jednog đavola i u smrti je uspeo da izvrda pozitivni zakon ove države, ma kakva bila, po kome se ljude ima sahranjivati na za tu priliku naročito obeleženim terenima.
Svakog marta se ovih nekoliko sličica nađe na mom moždanom displeju, a biće da je tako i sa drugima. Nanizane, te slike čine jasan, pregledan, kauzalan niz. S druge strane, a u isti mah one su rasuti teret jedne povesti, jedne ludačke priče, iz koje, čini se čoveku kad dođe mart, nismo u stanju izlučiti kakvu pametnu misao za budućnost.
U čemu je fora s tim martom i sa nama ovakvima?
