Izvor: Blic, 15.Mar.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad đavoli dođu po svoje
Tetoviranje srca je ništa drugo do bolnija mogućnost pamćenja. A u životu ima datuma koji se ne zaboravljaju. Pogotovo kad se preklope krik rođenja i ropac smrti... Te godine, ispostaviće se poslednje godine druge Jugoslavije, proleće je poranilo na hercegnovsku rivijeru. U osunčanim šetnjama duž „Pet Danica“ filozofi, fudbaleri, arhitekte, vlast, novinari, fatalne glumice i penzioneri činili su paradu zbunjenih sudbinom zemlje koja se svakodnevno sve više krnjila: Ljuba Tadić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Rajko Mitić, Đorđe Marjanović, Peđa Ristić, Duško Trifunović, Bata Stojković, Radoman Kanjevac, Murat Kusturica, Zlatan Karavdić, Tanja Bošković, Vojislav Lubarda, jedna Maja u kasnoj trudnoći ... Baš je tada i baš tu, poput oluje, banuo vesnik slobode socijalnog bastarda: Bule ili Buki, Miodrag Bulatović.
Vlasnik dela, apsolutnog poetskog čuda u kome rituali dobra pružaju ruke ritualima zla jer se i nebo raspada zahvaćeno ludom svetkovinom paganske karnevalizacije, balanser između neshvatanja i nerazumevanja od raznih režima, kolega i ljudi, nikad umoran, neraspoložen ili nesrećan – takav je i bio dok je uzdrmanog srca neumorno šetao između Igala i Novog. Bosa Pušić, Rambova mama, žena neverovatnog entuzijazma, baš za 8. mart priredila je, u hotelu „Plaža", prvo uopšte književno veče velikog pisca u republici. Sala je bila prepuna, a Buki je, sa vidnom tremom, dočekivao goste na ulazu uz molbu: Hoću da vas prepoznam po aplauzu! I susret se stvarno pretvorilo u karneval na kome je blistao čudovišni pisac a ne novopečeni političar čija će ideologija ubrzo početi da se ljulja. Sutradan se dogodio 9. mart.
Pisca su slike studenata, naroda i sva surovost na ulicama prestonice vidno potresli. Lekove je uzimao poput junaka svoje proze odjednom bi gutao celonedeljnu dozu. Često bi iz džepa vadio crveni kamen koga je morska voda izgrebala i objašnjavao da upravo tako izgleda njegovo izraubovano srce. Šalio se i dalje mada je sve vidnije bio zabrinut. Maja je počela da oseća bebu i za Peđom se uputila ka Beogradu. Pamtim kako nas je u lepi martovski suton ispred „Kuće za lečenje”, sa debelom „Istorijom KPJ” pod miškom, zvao na zajedničko slikanje. Kanjevac i ja smo ga sekirali da nećemo – zbog moguće kompromitacije. Onda smo zajedno uz zafrkanciju otišli na mnogo pića. Ujutru ga nije bilo na doručku. Sa jogurtom, njegovim obaveznim obrokom, potražio sam ga u doktorskoj sobi, našem obaveznom prepodnevnom svratištu. Poznata po žagoru bilo je nestvarno tiha. Na stolu je stajala umrljana istorija bolesti s imenom velikog pisca. Svi pogledi su bili spušteni ka zemlji. Autor čija je slika sveta bila morbidna, groteskna i tragična, u ravni Bokača, Dostojevskog, Servantesa ili Rablea završio je bulatovićevski na jugu svoje domaje u zvezdanoj noći kad je nevidljiva porota što zaseda u mraku donela presudu: da i bog i đavo budu zadovoljni. Svi smo plakali.Onda je zazvonio telefon. Maja se porodila, a naš zajednički doktor Željko dobio sina.
Pisac koji se kroz Evropu kretao od klošarske periferije, preko gangsterske elite i kurvinskog mulja gde Lenjin obljubljuje Agatu Kristi sve do Salvadora Dalija, stalno sumnjičen i odbacivan kao bludni sin domovine, umro je kao poslanik SPS ali i kao genije koji je svoje „đavole" zanavek uveo u srpsku i svetsku prozu znajući bar dve tajne: jednom živiš, a više puta dejstvuješ, i da ako se slučajno desi da uspeš, to krvavo moraš platiti. Meni je ostao crveni izgrebani kamen u obliku srca i groteskni revers na mrtvog pisca. Ubrzo smo dočekali da na njegovo poslaničko mesto dođe čovek druge poetike. Koji će motivisati đavole svih vrsta da nas poraze. Danas je 15. mart, dvadeset godina od tog dana.
