Izvor: Politika, 08.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad bismo prodali tenk, imali bismo bioskop u Parizu
Kulturna ofanziva u svetu je jedini način da Srbija dobije status ozbiljne države, kaže za „Politiku” Ljuba Popović, srpski slikar koji živi u Parizu
INTERVJU
Specijalno za „Politiku" od dopisnika Tanjuga
Ljubomir Ljuba Popović je slikar koji nikada potpuno nije napustio Beograd, iz koga je otišao 1963. godine. Zato njegov kritički osvrt na srpsku kulturu nije samo rezultat pedesetogodišnjeg umetničkog iskustva u jednoj od svetskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prestonica kulture, Parizu, već i pogled iz koga se nije izgubio blesak duboke naklonosti koju oseća prema gradu u kome je „ispekao” slikarski zanat.
Za sebe kaže da je isključiv, zbog čega njegove ocene savremenih fenomena u srpskoj kulturi često imaju ubojit ton. Njegova želja je, međutim, da ukaže da je jedini način da Srbija dobije status ozbiljne zemlje – da se predstavi onim u čemu je najbolja, a to je njena kultura.
Slikar koga su u Francuskoj doživljavali kao „romantičnog divljaka sa Balkana" smatra da je krajnje vreme da Srbija krene u kulturnu ofanzivu.
– Kada sam šezdesetih godina došao u Pariz na preporuku svog profesora Mila Milunovića, veze Beograda i Pariza bile su čvršće nego sada. Danasnemamo ljude koji znaju da komuniciraju sa ovom sredinom. Nemamo ljude koji će da dođu u neki od velikih ovdašnjih muzeja i naprave tu vezu. Trebalo bi, na primer, uspostaviti vezu između Narodnog muzeja u Beogradu i Muzeja d’Orsej, u kome postoji specijalizovana sala za 19. vek. U njoj su izlagali i Bugari i Poljaci. Samo nas nema, a mi imamo vrlo dobar 19. vek.
O tome da nemamo ljude koji nas dostojno predstavljaju govori i stanje u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Ko će da uđe u Centar posle skandala sa otpuštanjem njegovog direktora, za koga nije nađena adekvatna zamena. Ne postoji program Kulturnog centra, koji bi morao da bude poznat godinu dana unapred, i da se oglašava u pariskim novinama koje besplatno najavljuju kulturne događaje u gradu. U Kulturnom centru to znaju, ali ne mogu ništa da urade jer nemaju program.
Program određuje ministarstvo kulture.
Ne može ministarstvo u Beogradu da zna šta ovde treba prikazati. To mora da bude neko ko ima veze u ovdašnjim umetničkim krugovima i ko ima autoritet u ovoj sredini. Potrebno je najpre odlučiti da li ćemo u Kulturnom centru izlagati mlade stvaraoce koji ne mogu da nađu galeriju u Parizu ili pokazivati Parizu stvaralaštvo iz prošlosti i sadašnjosti u vezi sa zbivanjima na kulturnoj sceni Srbije.
Koga vidite u toj ulozi ?
Ne spadam u one koji će da preporuče svog rođaka iz Valjeva, ali mogu da iznesem uslove koje bi onaj koga postave na to mesto morao da ispunjava. Direktor Kulturnog centra mora savršeno da govori francuski, da se služi engleskim, da poznaje literaturu, film, slikarstvo, muziku i da ima bogat imenik sa ovdašnjim adresama, da može da pozove na otvaranja značajne ličnosti pariske kulturne scene.
Da li ste prilikom nedavnog susreta sa ministrom kulture pričali o načinima da se poboljša predstavljanje srpske kulture u svetu?
Ne vidim rešenje za izlazak iz ove situacije. Ministarstvo za kulturu kod nas nema moć kao u nekim drugim zemljama. Kod nas se prema ministarstvu kulture odnose u stilu ’ajde i to da imamo’.
Iza naše kulture u svetu mora da stane čitava država, ako hoće da dobije fizionomiju ozbiljne zemlje, a ne ministarstvo, čija je uloga administrativna i nema toliku snagu da se bavi tako moćnim odlukama i pored dobre volje.
Pri tom ne mislim samo na izdvajanje finansijskih sredstava, jer ovde nije stvar u finansiranju, već mislim na ljude koji će time ozbiljno da se bave.
Šta predlažete?
Država mora da okupi ljude za koje smatra da vrede, koji će zajednički da naprave plan o predstavljanju srpske kulture.
Kada govorimo o tome kako bi naš Kulturni centar u Parizu trebalo da opstane, imam precizne ideje. Trebalo bi angažovati ekipu koja bi odabrala pedesetak velikih slikarskih dela iz naših muzeja, koja bi bila izlagana svaki put kada nema izložbe. Tako rade pariske galerije. Srbija bi trebalo da u Parizu ima mali bioskop, za prikazivanje autorskih filmova, kakvih je ovde mnogo. Trebalo bi da imamo svoju knjižaru, kao što, na primer, imaju Poljaci na Bulevaru Sen Žermen. U takvoj knjižari bi srpski autori (a veliki broj naših pisaca je preveden na francuski jezik) bili izmešani sa velikim svetskim piscima.
Ali državni predstavnici se stalno žale da nemaju novca ni za papir kada je reč o kulturi"
Kad bismo prodali jedan tenk imali bismo bioskop. To su mali bioskopi, od osamdesetak sedišta, a francuska država za takve, nekomercijalne bioskope izdvaja novac. Moramo negde da prikazujemo našu kinematografiju.
Kako doživljavate iščezavanje slike na svetskoj umetničkoj sceni?
Trenutno možda nije moda slikati četkom. Drago mi je da ne pratim tu „modu". Da li će se umetnici vratiti četki i slici ne zanima me mnogo. Ipak su Baltus, Bekom, Lusijan Frojd i mnogi drugi slikali četkom.
Nemam ništa protiv modernih formi izraza, protiv novih načina komunikacije mladih generacija, ali imam protiv moda. Moda u slikarstvu je kao sve mode – prolazna.
U Beogradu postoji bitka za prestiž između slikara i onih koji se bave performansom, kao što je u moje vreme postojala podela između enformelista i nas, članova Mediale.
Ovi koji propagiraju instalacije, performans i druge forme modernog vizuelnog izražavanja teorijski su utemeljeniji, ušli su u ministarstvo kulture i danas praktično diktiraju umetničku scenu u Beogradu, preuzeli su državne galerije, Muzej savremene umetnosti i druge ustanove. Nemam ništa protiv performansa, tu imate interesantne stvaraoce koji su cenjeni u svetu, poput Marine Abramović. Ali žao mi je da naša kreativnost bude zbrisana dominacijom drugih kultura, uvođenjem trenutnih modnih krikova iz sveta.
Što se tiče novih oblika umetničke komunikacije koji stižu do Beograda, oni tamo deluju nekako siromašno, jer se ovde radi sa vrhunskim tehničkim sredstvima, a kod nas su neki ambiciozniji projekti tehnološki i finansijski teško izvodljivi. Nesreća je u tome što mladi vide da se to u svetu tako radi, pa bi i oni tako.
Vas doživljavaju kao srpskog nacionalistu"
Francuzi su od mene napravili nacionalistu, što nikada nisam bio. Toliko su me izmaltretirali pljujući po Srbiji da sam počeo da ludim od svega i da im odgovaram na ružan način. Nama pripisuju nacionalizam, a oni su najveći nacionalisti. Pre neki dan, posle meča Novaka i Conge, izgledalo je kao da je Francuz pobedio.
Moja nekadašnja galeristkinja, gospođa Tesa Herold, svojevremeno me je pitala da li može da me predstavi kao francuskog slikara srpskog porekla. Odgovorio sam joj da slikarstvo nema nacije. Ono je univerzalno, i kada je lokalno ne vredi ništa.
Da li delite mišljenje sa onima koji smatraju da je Pariz izgubio primat kulturne prestonice i da su glavna umetnička kretanja u Njujorku i Londonu ?
To nije tačno. U Parizu je i dalje koncentrisan veliki broj ljudi koji imaju veliko znanje i koji nešto vrede, a to ne može da se nađe u Njujorku i Londonu. Iako u tim gradovima ima mnogo novca i postoji snažan marketinški pogon, intelektualni pogon je i dalje u Francuskoj. To stvara kreativni zamah koji ne postoji u drugim zemljama.
Čini se da ste i na svojim poslednjim slikama ostali verni idejama Mediale?
Moje poslednje slike su neka vrsta testamenta, vizija sveta koji dolazi i tenzija na planetarnom nivou.
Ova vizija nije tako morbidna kao na prvim slikama koje se nalaze u Valjevu. Tada sam imao psihičke probleme i te slike su bile teško podnošljive za gledanje. Danas sam otvorio vrata, ne ka optimizmu, već ka svetlosti. Morbidne stvari su ostale po ćoškovima, u vidu posmatrača, smrti koja vreba"
Tehnički slikam bolje, što je rezultat godina i iskustva. Praktično ne kontrolišem paletu i slikam gotovo „žmureći", nalazim tonove i slažem ih na platnu kao pijanista koji pipa dirke po klaviru.
U Mediali smo mnogo čitali filozofska dela ruskih mističnih filozofa i pokušavali da razumemo šta je čovek na planeti, ko smo, kuda idemo, kakav je naš odnos prema umiranju i smrti.
Svoje slike shvatam kao neku vrstu dokumenta za buduće generacije, svedočanstvo o svom planetarnom prolaznom bivstvovanju.
Verujem da će budući posmatrači pronaći u njima neku tajnu koju će pokušati da odgonetnu. Ne može se živeti u prolazu, slika nije plakat. Ona traži koncentraciju i uključivanje raznolikih emocija: ukoliko ih nema treba da ih probudi.
Jedan od Vaših vernih kolekcionara priprema stalnu postavku Vaših slika u svojoj fondaciji"
To je za sada u pripremi. Imam mali broj kolekcionara koji me prate. Od devedesetih godina ne izlažem u galerijama, jer one kupuju upola cene da bi prodale po punoj ceni.
Budućnost planete je mračna – ratovi, glad i afere potresaju svet, a tome se pridružuje zagađenost, vrelina i topljenje na polovima. Čovek postepeno uništava tlo na kome živi. Pitam se da li je to neko prokletstvo nastanjeno u čoveku. Oskar Vajld je napisao u romanu „Slika Dorijana Greja": „Poslao sam dušu u svemir da ispita tajnu zagrobnog života. Vratila se duša iz svemira i reče: raj i pakao se nalaze u tebi." Na slikarima je da razmisle o ovoj temi za budućnost.
Ana Otašević
[objavljeno: 09/02/2008]
