Izvor: B92, 10.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ka Uniji ili od Unije?
B92: Danas se održava peta runda pregovora o stabilizaciji i pridruživanju. Posle toga, ako se predstavnici naše vlade i Unije sporazumeju, sledi potpisivanje sporazuma, ali tek pošto ispunimo obavezu da preostale optuženike izručimo Hagu. Međutim, kako je objasnio šef tima za planiranje Evropske unije na Kosovu Kasper Klinge, situacija sa Kosovom je jedna od glavnih prepreka zbog koje Srbija već nije u Evropskoj uniji. A sve ovo je dodatak na teško razumljive i različite poruke >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << koje stižu od predstavnika političkog vrha Srbije o tome da su Srbiji cilj NATO i Evropska unija i objašnjenje da sve to nije ozbiljno i da ima veze ne sa našim spoljnopolitičkim određenjem, već samo sa unutrašnjim političkim borbama pre predstojećih izbora.
Gospodine Svilanovicu pre svega da li je Savet šefa diplomatije ustanovljen kao deo ministarstva ili je iskljucivo savetodavno dalo bez ingerencija...
Svilanović: Ne, ne treba da bude bilo kakve zabune o tome, to je jedno ad hok telo koje je formirao ministar. Dakle, niko od nas koji smo tu pozvani nije plaćen, niti će putovati, niti bilo šta drugo. Prosto, ministar je imao potrebu da jednom, dva, tri puta godišnje porazgovara sa jednom grupom ljudi. Mene je pozvao kao jednog od njegovih prethodnika, kao što je pozvao i gospodina Draškovića, a pozvao je ljude koji se bave pitanjima spoljne politike, pišu tekstove o tome ili su analitičari ili vode nevladine organizacije. Dakle, to nije državno telo, nije vladino telo, to je telo koje je on formirao, to je prosto grupa ljudi sa kojima on hoće da razgovara. Niko od nas nije njegov savetnik, savetnik je nešto drugo, pošto je ovih dana to bila tema, zbog gospodina Simića. Savetnik je neko ko je na plati kao državni službenik, niko od nas to nije.
B92: Vi ste u stvari članovi Saveta?
Svilanović: Mi smo članovi Saveta, tela koje će on sazvati, sad ga je sazvao i sazvaće verovatno bar tri puta godišnje. Bile su dve teme o kojima se razgovaralo, to prosto mogu da kažem. Naravno da je on iskoristio priliku da nam kaže što više od onoga što se događa u vezi sa Kosovom, pošto to jeste jedna od glavnih tema, ali vrlo je interesantan razgovor bio u vezi sa predlogom, odnosno Nncrtom zakona koji je pripremljen o spoljnim poslovima. Mislim da je taj zakon, taj nacrt zakona već dostupan, da se nalazi na sajtu ministarstva. I ovo je zaista bila prilika da se porazgovara kako da se napravi jedan pristojan zakon, pošto taj zakon mi u ovom trenutku nemamo, i dosta se u stvari razgovaralo o tome.
B92: Da se mi vratimo samo na dnevne vesti. Ova peta runda pregovora o stabilizaciji i pridruživanju u Briselu je i završna, ako sam dobro razumela. Ako se sporazumemo, onda sledi taj potpis. Međutim, treba da ispunimo to što smo obećali u vezi sa izručenjem preostalih haških begunaca. Jutros u intervjuu listu „Blic" Kasper Klinge, šef tima Evropske unije za planiranje na Kosovu, kaže da je upravo situacija na Kosovu jedna od glavnih prepreka za to što mi već nismo u Evropskoj uniji. Da li to treba da razumemo tako da u stvari imamo dve prepreke?
Svilanović: Pa ja bih razdvojio stvari. Prvo, ako se sećate, u vezi sa saradnjom sa sudom u Hagu i sa sporazumom o pridruživanju i stabilizaciji, dosta često se u našoj javnosti govorilo o tome da bismo želeli da se primeni hrvatski model na nas. Hrvatski model podrazumeva potpisivanje ovog sporazuma bez kompletirane saradnje, sa poverenjem u vladu da će tu saradnju posle potpisivanja da ispuni. Što se tiče Srbije, u ovom trenutku radi se o tri osobe - Župljanin, Hadžić i Ratko Mladić. Doslovno primenjen hrvatski model značio bi da se parafira sporazum koji će danas biti dogovoren do kraja, ovo je poslednja runda tehničkih pregovora. I ja hoću da kažem, moja lična pozicija je upravo to, očigledno je da se u Evropskoj uniji, i to se videlo na ovom ministarskom sastanku pre nekoliko dana u Portugaliji, razgovara o politici prema Srbiji, šta i kako dalje. Nisu jedinstveni, ima različitih ideja. Moje mišljenje je da bi trebalo biti otvoreniji prema Srbiji, da bi prosto trebalo definisati politiku koja će Srbiju da uključi, da angažuje u ovom procesu. Najbolji način da se Srbija konstruktivno angažuje jeste da se potpiše sporazum o pridruživanju i stabilizaciji i da se dalje nastavi saradnja sa vladom u Beogradu, da se dovrši saradnja sa sudom u Hagu, to je hrvatski model. Videćemo šta će da prevagne. U ovom trenutku većina ima stav da bi trebalo prethodno da budu ispunjene sve obaveze prema sudu u Hagu, što znači uhapšeni Mladić, Župljanin i Hadžić. Ja mislim da, ukoliko bi se narednih meseci, recimo pre kraja ove godine, nastavilo ono što je bilo započeto neposredno po formiranju ove vlade, jer dve osobe su izručene, ako bi došlo do još nekog hapšenja nekog od ove trojice, da bi to verovatno pomoglo da prevagne stanovište onih koji misle da Srbiji treba omogućiti da potpiše ovaj sporazum. Inače, da se razumemo, kad se potpiše sporazum, sledi period ratifikacije tog sporazuma u svakoj od sada 27 država, to traje dve-tri godine, i istovremeno Srbija sa svoje strane treba da ratifikuje, a zatim da počne da primenjuje taj sporazum. Dakle, to su procesi koji traju nekoliko godina. I moj je stav da ne bi trebalo zaustavljati Srbiju u ovom trenutku, da bi trebalo prosto potpisati ovaj sporazum pre kraja godine. O njemu će danas biti završeni pregovori, ja imam poverenje u tehničku ekipu koja je tamo otišla, to nije ništa tako komplikovano.
B92: A kako razumete ovo sa Unijom i Kosovom, odnosno da Klinge nije rekao ’Kosovo ili Unija’, već da je situacija na Kosovu jedna od glavnih prepreka zašto Srbija već nije u Evropskoj uniji?
Svilanović: Kasper Klinge je vođa tima koji bi trebalo da pripremi teren na Kosovu, i on je sa svojim dosta velikim timom na Kosovu u ovom trenutku, za raspoređivanje praktično policijskih snaga, civilnih snaga Evropske unije u skladu sa onim što je predviđeno Ahtisarijevim planom. Ja verujem da na kraju, da li će biti Ahtisarijev plan ili ne, kakav god da bude konačan zaključak u ovom procesu, te policijske snage će biti raspoređene. On će biti šef snaga od 1.850 ljudi, od kojih će 1.400 da budu policajci. Zašto Vam sve ovo govorim? Pa samo zbog toga da Vam kažem da u njegovom mandatu nije politička ocena. Dakle, ta ocena koju je on dao nije u njegovom mandatu, on ne može da d ocenu da li je Kosovo prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji ili nije. Njegov mandat je vrlo precizan, i on za sada radi jedan odličan posao, priprema raspoređivanje ovih snaga na Kosovu, on ima tim koji je tamo. Ja sam imao prilike s njim da razgovaram i moj savet mu je bio sledeći - njegov posao je da uveri Srbe koji na Kosovu žive da će, šta god da se dogodi sa statusom, on i njegov tim i tih 1.400 policajaca biti tu da garantuju bezbednost tim ljudima, to je njegov posao.
B92: Mada, to nije prvi put da čujemo ovakvu ocenu.
Svilanović: Da, ali ovo je njegov posao. Političke ocene su nešto što može da dođe od Solane, može da dođe od ministara zemalja članica Evropske unije, i sa njima o tim stvarima valja razgovarati da li je Kosovo prepreka na putu ili nije prepreka na putu. Prosto, mislim da bi neke stvari samo za trenutak trebalo razdvojiti, to je sve.
B92: Posle izjave predstavnika SAD-a Kurta Vokera o priznavanju Kosova od SAD-a, premijer, odnosno vlada naložila je našem ambasadoru u Ujedinjenim nacijama gospodinu Jevremoviću da obavesti članice Saveta bezbednosti o otvorenoj pretnji SAD-a teritorijalnoj celovitosti Srbije. Po Vašem sudu, zašto o takvoj pretnji nismo obavestili članice Saveta kada je Džordž Buš nešto slično izjavio pre samo dva-tri meseca u Albaniji, kada je rekao da ne postoji plan B, da postoji samo plan A za Kosovo, i da će ono biti nezavisno? Zašto se Vlada Srbije toliko uznemirila baš sada, povodom ove izjave?
Svilanović: Ja mogu da Vam objasnim, ali ne mogu da dam vrlo precizan odgovor.
B92: Ne, kažem, po Vašem sudu, zašto?
Svilanović: Dakle, moj utisak je da ako se sada reaguje na ovaj način, da je tako isto moglo da se reaguje i posle izjave Buša. On je takvu izjavu dao u Tirani, a posle toga je ponovio u Sofiji. Ali, ako me pitate zašto ipak sada, to je zbog toga što su se neke stvari promenile. Ako ste pažljivo pratili saopštenje koje je izašlo iz kabineta predsednika naše vlade posle razgovora sa Biltom, to je inače bio razgovor dosta niskog profila, u tom smislu da u medijima nije bilo mnogo priče o Biltovom dolasku u Beograd. A Bilt je u Beograd došao upravo da bi pripremio sopstveni nastup i nastup grupe ministara iz Evropske unije na ministarskom sastanku u Portugaliji. Dakle, hteo je da ima što više informacija i razgovarao je sa čovekom koji je ovaj proces na našoj strani vodio, a to je predsednik vlade. Saopštenje iz kabineta predsednika vlade je bilo praktično u jednoj ili dve rečenice, gde je od Bilta traženo da Evropa iskoristi sav svoj uticaj da ne dođe do jednostranog priznanja Kosova od SAD-a, odnosno da ne dođe prethodno do proglašenja nezavisnosti na kraju ovog pregovaračkog procesa. I vrlo je dobar dogovor o tome tačno šta je stvarni problem u trenutku. Stvarni problem je što se ušlo u ovu rundu pregovora od 120 dana, što istovremeno Albanci zaista nemaju nikakav motiv da u ovim pregovorima bilo šta postignu, jer očekuju da će na kraju, ako ti pregovori ne uspeju, da dođu u situaciju da samo proglase nezavisnost i da neko to prizna. Ja sam imao prilike da razgovaram i sa Biltom prošle nedelje, i imao sam prilike da razgovaram sa albanskim šefom diplomatije. Praktično, u tom razgovoru sa obojicom prosto je moglo da se vidi kakva su očekivanja. I očigledno je da te iste informacije ima naša vlada i zbog toga ovako reaguje. Evo o čemu se radi. Dakle, postoji taj strah da ovaj pregovarački proces neće doneti ništa. Ja moram da priznam da inače mislim da neće doneti ništa, i to sam rekao na početku procesa, da su dva cilja, da je jedan cilj da se Rusija uvuče u pregovarački proces, taj cilj je ispunjen, Rusija je deo trojke i sada deli odgovornost sa ostalima, i da je drugi cilj da se ovim vremenskim periodom od 120 dana d vremena Evropi da formira zajednički stav, jer Evropa nema zajednički stav. I tim povodom hoću da kažem nešto, malopre nisam rekao u vezi sa Klingeom. Uslovljavati ulazak ili tempo ulaska Srbije u Evropsku uniju kooperativnošću u pregovorima o Kosovu, Evropska unija bi mogla da uradi samo ako bi imala zajednički stav. Pošto nema zajednički stav, nema pravo. Prosto, ne može Evropska unija da nas uslovi da budemo kooperativni u nekom procesu u kojem ona nema stav. Onog trenutka kada 27 ministara formira potpuno zajednički stav o tome šta je njihova zajednička odluka o Kosovu, tada imaju svoje pravo da kažu – Vi ili ovo prihvatate ili ne prihvatate, zaista imate pravo da se ponašate kako hoćete, ali samo ako prihvatite, onda možete da uđete u Evropsku uniju. U ovom trenutku u Evropskoj uniji imaju zajednički stav znate kakav? Prihvatamo Ahtisarijev plan ako bude doneta odluka u Savetu bezbednosti. Dakle, dva su elementa – Ahtisarijev plan i rezolucija Saveta bezbednosti. Od ta dva elementa ovaj drugi nije ispunjen, nema rezolucije u Savetu bezbednosti, otuda je Evropska unija u situaciji da ponovo iznova razmotri sve opcije. E sada, ovaj pregovarački proces, zaista je takva situacija, je jedna varijanta da bude uspešan. Ako ne bude uspešan, druga varijanta je da Albanci prosto proglase nezavisnost, i očigledno je da se naša vlada toga pribojava i da je zbog toga u svakom od nekoliko poslednjih razgovora, uključujući i ovaj razgovor sa Biltom, suštinska poruka bila - Molim vas, iskoristite sav svoj uticaj, da ne dođemo u situaciju da na kraju godine Albanci proglase nezavisnost i da posle toga to neko prizna. Sada je došla poruka od Vašingtona, od strane portparola, da su oni spremni da u takvom razvoju događaja priznaju, i odmah ste videli ne samo reakciju naše vlade nego reakciju nekih ministara u Evropskoj uniji, da se boje toga. Boje se zbog toga što je u ovom trenutku Evropska unija u dosta teškoj situaciji jer, prvo, prvi put posle mnogo meseci je jasno rekla, i ja zaista podržavam to što je sada saopšteno: „Ovo jeste evropska tema. Kakve god da su pozicije Vašingtona na jednoj strani i Moskve na drugoj strani, ovo jeste deo Evrope i deo buduće Evropske unije." U tom smislu...
B92: A da li je za nas dobra ili loša vest da je šef diplomatije Portugalije to izgovorio glasno?
Svilanović: Ja mislim da je to dobro. Ja imam sve poverenje u Evropsku uniju, želim da moja zemlja uđe u Evropsku uniju, i zbog toga mislim da je dobro da Evropska unija preuzme odgovornost za proces koji se sada vodi. I mislim da će taj proces ona voditi pažljivije nego svi drugi, i prosto mnogo više u nivou odgovornosti iz nekoliko razloga. Jedan je, oni plaćaju sve što se do sada radilo i što će se ubuduće raditi. Drugo, bezbednost je zaista deo Evrope, i šta god da se ovde poremeti utiče na Evropsku uniju. U tom smislu, to jeste dobra vest za nas, i to govori o jednom nivou odluke koja je unutar Evropske unije doneta, a to je poruka Vašingtonu i poruka Moskvi – Ovo je pre svega naš problem, zahvalni smo na svakoj pomoći koju nam pružate. Međutim, mogli ste da primetite, Moskva je odmah vratila lopticu i rekla: „Ne, ne, mi smo zajedno u ovom procesu i odgovornost je zajednička." Tako da, ta ideja Evrope da je pre svega njena tema očigledno u ovom trenutku nije do kraja prihvaćena, a nije prihvaćena ni sa druge strane okeana, pošto iz Vašingtona dolazi ideja da mogu da priznaju nezavisnost.
B92: Neću da kažem da Sjedinjene Američke Države imaju neozbiljnu diplomatiju, daleko od toga, ali koliko je ozbiljno to što smo čuli? Dakle, da li je to ono što stvarno možemo 11. da očekujemo?
Svilanović: Ja ne mogu da kažem da će to biti 11, ali da se... Ovako, Albanci na Kosovu se ponašaju kao da su razumeli da su dobili signal iz Vašingtona da mogu da nastave sa time, što znači da mogu po isteku ovog pregovaračkog perioda da proglase nezavisnost. Da li su oni dobili taj signal ili ne, ja to zaista ne znam, niti to mogu da tvrdim, ali da se ponašaju kao da su dobili signal, da, tako se ponašaju.
B92: Onda ispada da je bespredmetno ovo što će da se dešava.
Svilanović: Jer, to je izazvalo strah u Beogradu da je to u stvari razlog što dolazi ovoliko oštra retorika iz Beograda. To je razlog zašto dolazi ta retorika iz Beograda, upravo zbog toga što postoji informacija ovde da je moguć takav rasplet događaja, da je moguće proglašenje. A da li će to da bude? Čak se govori... Znam neke detalje kako se razmišlja, i to upravo iz razgovora sa ljudima koje sam malopre pomenuo. Razmišlja se o tome da recimo u kosovskom parlamentu bude doneta odluka o proglašenju nezavisnosti, a da se onda ta nezavisnost ne proglasi još neko vreme, da se d dodatnih mesec, dva, tri za neke dodatne razgovore, tako da mi možemo da uđemo u narednu godinu, pa da se konačna odluka koja je doneta u parlamentu i zvanično obnaroduje, i da se onda to uradi tako da odmah nakon toga neko reaguje priznanjem. I tu je problem Evropske unije. Evropska unija je u najvećem mogućem problemu zbog toga što na izvestan način bira između sopstvenog jedinstva na jednoj strani i stabilnosti u regionu na drugoj strani, i to je razlog zašto je je bila tako živa diskusija. Čak i po ovo malo informacija koje se mogu čuti iz Portugalije vidi se da je tu bilo ozbiljnih razgovora, da je bilo ozbiljnih slaganja i neslaganja, da se očigledno traži politika koja bi bila prava mera. Jer, Evropska unija u ovom trenutku vrši dosta veliki pritisak na Vašington da ovaj scenario ne bude realizovan. Videćemo da li će o toj politici Evropska unija biti jedinstvena, i drugo, da li će imati politiku koju nudi. Jer, ako pregovori zaista ne donesu ništa novo, onda će Vašington stvarno da kaže – Dobro, i šta sad da radimo? Koliko dugo još to treba da čekamo? Šta je vaša nova ideja? Moj utisak je sledeći. Trojka koja sada pregovara, Išinger i onaj ko vodi taj proces, njegova ambicija je sledeća. Njegova ambicija je da na kraju ovog procesa nekakav papir koji bude predao Ban Ki Munu bude pripremljen kao zajednički papir, da bude potpisan i sa njegove strane i od Vašingtona i Moskve, to je njegova ambicija. On će tražiti rešenja u semantici, tražiće jezik na koji bi mogao da upakuje manje-više Ahtisarijev plan. Ahtisari plus, Ahtisari minus, bar neki elementi tog plana će sigurno biti elementi onog dokumenta koji će on podneti. Da to tako spakuje jezički, da eventualno bude prihvatljivo za Moskvu i Vašington. Ako takav papir ode od njega, posle toga Beograd više nema nikakvu drugu poziciju. I ako se Moskva saglasi, Beograd onda ostaje zaista u situaciji da mora da prihvati to o čemu se Moskva saglasila. Naravno, moj je utisak da se Moskva neće saglasiti o nečemu što ne bi bilo prihvatljivo za Beograd, i otuda moja skepsa da će doći do takvog papira. Ali, ambicija Išingera je da napravi zajednički papir, papir koji će moći da preda i da kaže – Ovo je naš zajednički stav. Ako se to dogodi, onda možemo da očekujemo i odluku Saveta bezbednosti. Ako se to ne dogodi, onda razgovaramo o ovom scenariju o proglašenju nezavisnosti kao jednom od mogućih scenarija, i onda prosto imamo situaciju u kojoj niko ne zna šta se događa. Zašto Vam to kažem? Zbog toga što... Recimo da Albanci proglase nezavisnost...
B92: Šta se dešava sa međunarodnim važećim dokumentima na koje se mi pozivamo u ovom trenutku?
Svilanović: To nije tema. Ono što je za mene u ovom trenutku tema je – kako reaguju drugi? Dakle, da li reaguje Vašington ovako kako sada najavljuje, a to je priznanjem nezavisnosti? Ako to Vašington uradi, i to nije kraj procesa. Vraćam se na ono o čemu smo Vi i ja razgovarali, da je centralna pozicija Evropske unije - da li Evropska unija priznaje ili ne tu nezavisnost, da li se deli ili ćuti ili traži neko drugo rešenje? Zašto to govorim? Zato što imamo priliku, imamo jedan primer iz kog možemo da vidimo da Sjedinjene Američke Države više ne menjaju realnost u ovom delu sveta, možda je menjaju u drugim delovima sveta, na Balkanu više ne. Moj primer je primer imena Republike Makedonije, naša je vlada priznala pod imenom Republika Makedonija. Na prvi dan svog drugog novog mandata Buš je, upravo da bi omogućio vladi u Skoplju da prođe kroz jedan težak ispad, a to je bio referendum o Ohridskom sporazumu, priznao ime Makedonije u njenom imenu ustavnom – Republika Makedonija. Dakle, to je bilo sada već pre gotovo četiri godine. I sad smo imali Evroviziju, evo, bila je pre par meseci. Čak i naš spiker je za Makedoniju rekao Bivša jugoslovenska republika Makedonija, nijedan spiker na Eurosongu nije rekao Republika Makedonija. Dakle, to ide dotle da čak i mi koji smo je priznali tim imenom ne koristimo to ime. Zašto ne koristimo to ime? Pa zato što Brisel nije priznao to ime. To u prevodu znači da ja kao funkcioner Pakta za stabilnost ne mogu da održim nijedan regionalni sastanak u kojem ću da oslovim onoga ko sedi sa druge strane stola ’ministar iz Republike Makedonije’. Zašto? Zato što Brisel to nije priznao. Kad odem u Brisel ne mogu to ni u Evropskoj uniji, ni u NATO-u da kažem. I onda se pitate – Čekajte, je l’ Amerika priznala? Jeste. Je l’ to postoji? Ne postoji. To su na bolan način ljudi u Makedoniji shvatili, da nije dovoljno da SAD nešto uradi, to mora da uradi Evropa. Da je Evropa to priznala, i u Paktu za stabilnost biste isto tako govorili, na svakom regionalnom sastanku i u Briselu, i to je jedna nova realnost. O tome vam sada govorim da bih vam rekao da čak i da se dogodi da nezavisnost Kosova priznaju SAD, dok god to ne uradi Evropska unija još uvek je to situacija u kojoj kao da se nešto nije dogodilo. Mi možemo da se pravimo da se to nije dogodilo, Albanci će biti presrećni, mi ćemo to da negiramo. Ali, da Vam nešto drugo kažem, koliko god da ja sad ovo relativizujem, ako bi se stvarno dogodilo da Albanci proglase nezavisnost, čak i ako nema tog efekta o kojem ja govorim, istog trenutka da je to nova država, nešto se dogodilo, i to nešto će delovati godinama i u jednom trenutku će da prevagne na tu stranu. Dakle, jedan proces započinje, i to je zbog čega vlada u ovom trenutku očigledno ulaže sve napore da spreči taj trenutak, da se ne dogodi proglašenje. Jer, ako se dogodi proglašenje, onda ulazimo u proces u kojem niko ne zna tačno kako završava. Zašto sam rekao ovo ’niko ne zna’? Zbog toga što se prvo ne zna reakcija Srba na Kosovu. Vidite da oni sada imaju veliko očekivanje. Drugo, ne zna se ni reakcija naše vlade. Da li šalje vojsku na sever ili ne šalje vojsku na sever? Pošto je to jedna od tema danas, po onome što ja znam, 17. marta 2004. mi smo bili na granici da se donese odluka o slanju vojske, kada je krenulo paljenje manastira. Dakle, u jednom trenutku ta odluka nije doneta. Ljudi u vladi su manje-više isti tada i sada, tako da prosto nisam siguran da li će na drugi način da razmišljaju u ovom trenutku ako dođe do proglašenja ili ne. Čini mi se da ako bi bilo nasilja, da bi bila i svesnija takva vrsta odluke, ali to je toliko teška odluka da... Prosto, Evropa je zapanjena izjavom gospodina Prorokovića, koji je otvoreno to rekao: „Znate šta? Mi razmišljamo i o tome", upravo da bi povisio pritisak pre svega na Vašington, da ne prihvati proglašenje nezavisnosti zbog toga što je to toliko komplikovana situacija. To bi značilo sudar Srbije sa NATO-om, jer na terenu je NATO, i zbog toga su zapanjeni i u Evropskoj uniji i u NATO-u da neko u Srbiji ovako razmišlja, ali to je očigledno rast napetosti sa obe strane, pre svega da bi se otklonila opasnost od proglašenja nezavisnosti. Ja ne znam da li je ta opasnost otklonjena, prosto ne znam. Čini mi se da je i ovaj ministarski sastanak u Evropskoj uniji bio pre svega tome namenjen, da se porazgovara o tom scenariju, da se kaže – Čekajte, a šta radimo? Ako nema uspeha ove trojke do kraja decembra, ako Albanci proglase nezavisnost, onda je otvorena mogućnost da li će Srbi da uđu tu ili neće da uđu, da li imate neke sudare nižeg nivoa ili višeg nivoa, kako se ponaša Evropska unija. Dakle, to je ozbiljno zabrinulo sve i traži se rešenje.
B92: Koje mehanizme ima sada Savet bezbednosti, i da li ih uopšte ima? Šta se dešava kada gospodin Jevremović kaže ’SAD ugrožava teritorijalni integritet’?
Svilanović: Ja mislim da je to već komentarisao komentator „Politike", saglasan sam sa njim. Ništa, izdaće saopštenje pojedine vlade ako misle da treba da reaguju, Savet bezbednosti kao Savet bezbednosti neće reagovati zato što se ništa još nije dogodilo. Dogodila se najava spremnosti, mogućnosti, ali još nema ni deklaracije nezavisnosti, niti je neko priznao nezavisnost.
B92: Od kakvog će značaja biti odluka vlade, odnosno stav vlade a propo predstojećih izbora na Kosovu? Srbi sa Kosova, neki od njih su pozvali Vladu Srbije da im kaže da li da učestvuju na tim izborima.
Svilanović: Da, mi smo već takvu situaciju imali. Dakle, imali smo situaciju kada su prošli put bili raspisivani izbori na Kosovu da je predsednik Tadić tada pozvao Srbe da učestvuju na izborima...
B92: Tako je.
Svilanović: ... a premijer Koštunica ih je pozvao da ne učestvuju. Zašto je on to uradio? Evo, ja mogu da objasnim, i mislim da su do sada svi mogli da razumeju šta je. Koštunica je hteo da ima jednog pregovarača koji govori u ime svih Srba u vezi sa temom Kosova, i taj je on. Da je neko na Kosovu izabran, on bi imao nekakvu težinu i u nekom trenutku bi mogao da kaže – Ali, mene su Srbi sa Kosova izabrali, ja mislim ovako. Prosto, Vlada Srbije u tom trenutku je htela da izbegne mogućnost da postoje dva glasa o jednoj temi, i zbog toga nije dopustila Srbima da učestvuju, baš zato da niko ne bi mogao da se poziva na to da on govori u ime Srba da je izabran.
B92: A sada?
Svilanović: Posle toga je bio drugi pokušaj. Mislim da su Amerikanci pokušali da crkvu postave kao partnera vladi, upravo nudeći koncesije crkvi u pregovaračkom procesu, da bi eventualno to bio neki drugi glas koji govori, i to je zaustavljeno. I ostala je do kraja pozicija da samo Beograd, samo Vlada Srbije, konkretno samo Koštunica govori srpski stav u ovim pregovorima. Sada smo, međutim, videli negativne efekte tog procesa. Negativni efekti tog procesa su da imate Srbe na Kosovu koji gledaju samo Beograd i uopšte nikoga ko je od Srba tamo ne doživljavaju kao sopstvenog predstavnika. To je naravno dovelo do toga da opet stranci, bilo da su Rusi, bilo da su Amerikanci ili Evropljani, mogu da se obraćaju kome god hoće od Srba i da ga sa nekoliko televizijskih nastupa podignu na pijedestal govornika u ime Srba. Dakle, bilo je takvih pokušaja, uglavnom oni nisu do kraja uspešni. Ali, istovremeno to ima stvarno loš rezultat neučešće Srba na izborima, i taj loš rezultat je upravo to da niko, ali zaista niko ne može da se pozove na to da ima pravo da se obraća Srbima koji na Kosovu žive i da im nudi neke alternative, da im nudi neko rešenje i da u njihovo ime govori kao neko ko je od njih izabran. Ako mi ponovo imamo stav da niko ne treba da učestvuje na ovim izborima, mi ćemo samo doći u tu situaciju da je samo jedan govornik i dalje, i to je samo Vlada Srbije i niko više. I mislim da će to, dugoročno posmatrano, sad ulazimo u novi ciklus koji će trajati naredne četiri godine posle tih izbora, da ćemo imati potpuno izopštavanje srpskog naroda koji na Kosovu živi iz bilo kakvog učešća u institucijama na Kosovu. Kad je u pitanju sever, za mene je manji problem, zato što mislim da sever inače nikako neće biti integrisan. Kad su u pitanju enklave, ti ljudi žive u okruženju albanskih sela, žive u okruženju gradova koji su naseljeni Albancima, oni su uvek usmereni na to okruženje, i oni imaju ozbiljan interes da na to okruženje mogu da utiču. Dakle, ja mislim da ne bi trebalo propustiti priliku, da ne bi trebalo obeshrabrivati, nego da bi trebalo ohrabriti Srbe na Kosovu da učestvuju na izborima upravo zbog toga što ulaze u nove četiri godine, u kojima pregovarački proces verovatno više neće trajati nego će biti potrebno da se bave svojim životom u kakvim god uslovima to bude. Dakle, bez obzira na to rešenje, oni će morati da budu usmereni, pre svega Srbi u enklavama, na te institucije u okruženju.
B92: I pred kraj emisije ne mogu a da ne pitam kako Vi razumete javnu polemiku o tome da li treba ili ne treba ići u NATO, posle svih ovih godina?
Svilanović: Znate šta? To je malo nepošteno. Nepošteno je zbog toga što... Hajde da napravimo dve mape.
B92: Ko je nepošten?
Svilanović: Pa naša pozicija je nepoštena. Nepoštena je zbog toga što se napada samo NATO, a ne Evropska unija. Hajde da napravimo dve mape...
B92: Da li mi možemo...
Svilanović: ... i da obeležimo jednu zemlju koja je članica NATO-a i zemlju koja je članica Evropske unije, pa ćete da vidite da je razlika u tri-četiri zemlje koje nisu...
B92: Austrija...
Svilanović: Dakle, Austrija, Finska... Dakle, ima nekoliko zemalja, Kipar, Malta, koje nisu u NATO-u, a jesu u Evropskoj uniji. Prema tome, kad kažete da mi imamo problem sa NATO-om zbog toga što NATO pokušava da stvori državu, ne, mi onda imamo u jednakoj meri, ali u potpuno jednakoj meri problem sa Evropskom unijom. Mislim da je to mimikrija. Dakle, ako mi hoćemo da se suprotstavimo NATO-u na temi Kosova zato što proizvodi novu državu, onda treba otvoreno da kažemo da se mi suprotstavljamo celoj Evropskoj uniji, jer, rekao sam, postoji svega nekoliko zemalja u Evropskoj uniji, a koje nisu članice NATO-a. Prema tome, dajte otvoreno da kažemo – Mi onda imamo problem sa onim što se zove naše okruženje. I to sada doslovno da dovršim, mi imamo ozbiljan problem sa okruženjem. Dakle, mi stalno govorimo sada o NATO-u, pa kao hoćemo u Evropsku uniju, nećemo u NATO, u stvari... Prosto, to jeste mimikrija. Ako nećemo u NATO, onda nećemo ni u Evropsku uniju, ne zato što je to formalno-pravno vezano, to nije formalno-pravno vezano, nego zato što je to isto društvo. Dakle, ako ja imam problem sa NATO-om, u kojem sedi Velika Britanija, ili sedi Nemačka, ili sedi Francuska, zato što te zemlje nešto rade i proizvode neku državu, onda imam sa tim zemljama isti problem i kad razgovaram sa njima kao sa članicama Evropske unije. Zašto sam rekao da imamo sa još užim okruženjem problem? Mislim da bi trebalo dobro da se zamislimo šta radimo sa susedima. Mi imamo napete odnose sa Makedonijom. Nemojte da zaboravite da smo imali tu situaciju oko Ilindana, oko 2. avgusta, kada je makedonski predsednik, odnosno premijer rekao da više neće da se obraća Beogradu zbog toga što se oseća, u ime makedonskog naroda, u ime te vlade, poniženim. To nije dobro, ta situacija nije prevaziđena, i to je stvarno loše. Drugo, imali smo sad ovaj incident sa Crnom Gorom, u kojem je proglašena za kvazi državu. Treće, intenziviranje odnosa sa Republikom Srpskom je praktično udaljilo Sarajevo i Beograd. Dakle, mi imamo odlične odnose na relaciji Beograd-Banja Luka, ali mi imamo ozbiljan zastoj u odnosima Beograda i Sarajeva. Sa Tiranom inače ne pokazujemo bilo kakav interes da podignemo nivo odnosa. I tu ostaju Bugarska i Rumunija, koje opet imaju različitu poziciju. Imamo odlične odnose sa Rumunijom zato što daju signale da razumeju naš stav, a sa Bugarskom teško da ćemo imati takvu vrstu razumevanja. Dakle, otvara se pitanje u kakvom okruženju će živeti Srbija. Mislim da je to jedna od stvari koju ne bi trebalo zaboraviti. U celoj ovoj priči NATO-Evropska unija mi imamo susede, sa kojima moramo mnogo više da radimo i da sarađujemo ako želimo razumevanje za razne teme, to nije samo Kosovo.
B92: A da li ovu debatu o NATO-u razumete kao unutrašnjopolitičku ili spoljnopolitičku temu? Dakle, da li ste saglasni sa ocenama da je to napad DSS-a na DS pre predstojećih izbora?
Svilanović: I jedno i drugo. Dakle, ja sam sada govorio o tome samo kao o spoljnopolitičkoj temi, o tim porukama kako su primljene u Evropskoj uniji, u odnosu među zemljama članicama Evropske unije i NATO-a, kao poruke koje zbunjuju i govore o tome da zemlja gubi pravac u kojem se kreće, a to je za mene problem. Nije za mene problem da li ćemo mi dobiti radikalsku vladu u Srbiji. Za mene je problem da li će Srbija da nastavi da se kreće putem kojim je počela posle 2000. godine, a to znači ka članstvu Evropske unije ili od Unije. U ovom trenutku to više nije jasno. I drugo, da, saglasan sam, Montgomeri je dao komentar, koji je korektan, ja bih rekao, a to je da jeste ovo napad i na Tadića lično i na DS i izazivanje napetosti unutar vlade. Praktično se šalje signal i našoj javnosti i javnosti u međunarodnoj zajednici da je DSS spreman da promeni poziciju u svakom trenutku i da formira vladu i sa drugima, to je praktično poruka. To onda znači promenu pravca kretanja zemlje. Dakle, ono što smo imali sa izborom Tome Nikolića kao predsednika parlamenta, ja sam i tad mislio i sada mislim, nije bilo ni slučajno ni incident da bi se formirala vlada nego je bila dugoročna politika legitimisanja SRS-a kao još jedne demokratske, ali konzervativne stranke, koja je potencijalni partner za vladu. Sada se ta politika nastavlja upravo ovim napadima na NATO, jer za takvu politiku partner vam je samo SPS i radikali. Incident sa Filaretom je praktično nastavio tu istu stvar. I mi se krećemo ka situaciji u kojoj je potpuno jasno da je ona stranka koja formira većinu DSS i niko više, i da ona bira da li će biti u vladi sa jednima ili sa drugima. I prvo, ovom retorikom šalje signal svima, i u zemlji i izvan zemlje, da je spremna da u nekom trenutku promeni mišljenje.
B92: Hvala Vam što ste bili gost „Kažiprsta".
