Izvor: Politika, 11.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KUĆA ZA RUŠENJE
Rat ili mir na Balkanu
Šta se to dogodilo sa srpskom vojničkom trubom? Više se ne čuje ni kod ustajanja ni na povečerju. Vojnici ležu uz krčanje zvučnika sa razglasa, a tako se i bude. Mora da u Partnerstvu postoje neki standardi! Starije generacije vojnika dobro se sećaju Montgomeri Klifta i njegove "Tišine": bez prave trube ipak je mnogo depresivnije, odavde do večnosti.
U patriotskoj epskoj simbolici, na nekoj granici između rodoljublja i nostalgije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nastala je pesma "Srpska se truba s Kosova čuje!" Ona se peva kao poruka, ili oporuka nepristajanja, iako se, ruku na srce odatle više ne čuje. Nema mnogo razloga za slične muzičke deonice, srpska se kosovska boljka trubom i marševskim muziciranjem izlečiti ne može.
No, kome govoriti! U predizbornoj halabuci zaista se svašta čuje. I naravno, tek će se zboriti. Ima tu glavobolnih političkih testamenata, tugaljivog prizivanja mučeničke smrti, bajkovitih planova i vrlog poštovanja srpske predizborne tradicije. A to je negovanje tvrdoglave (i neskrivene) mržnje prema onima koji drugačije misle.
Ali, ipak je "zvezda" dosadašnjeg verbalnog političkog kabarea predsednik SPS Ivica Dačić. On je probao da objasni zašto nikako ne treba isključiti kosovsku ratnu opciju. Svoju ezopovsku paralelu sveo je na elementarno čuvanje domaćeg praga: "Ako vas neko napadne u kući, pa želi da je poruši, vi ćete se svakako braniti!"
Slučaj sa kućom nije preterano loše izabran. Tu je svakako i neizbežna patriotska simbolika, sa jakom težnjom da se zadrži neka vrsta monopola na rodoljublje. Kao mladi lider, Dačić dolazi iz poučne prošlosti. Ima nekakvih naznaka da je on ipak spreman da raskine jake endemske veze sa počivšim vođom.
Možda će uspeti da na svoje članstvo prenese ideju o neizbežnoj reviziji značaja mrtvog kulta. Svi koji su se zalagali za konačno oboženje Miloševića, glatko su izgubili na kongresu. Možda će Ivica stići da izbegne najopasnije lidersko iskušenje, a to je nastojanje (da nastavi) da nekako liči na bivšeg vođu. Novi lider tako nije uspeo da se otarasi najtipičnijih protivrečnosti.
U svim naznakama da će važnih promena svakako biti, ratna eksplikacija prilično je začuđujuća. Pre svega što su iskustva iz 1999. jako loša. Iluzija da je Milošević na Kosovu jednom već pobedio, jedva da još ponegde živi. Pobednici uglavnom ne potpisuju kapitulacije.
Misao o ratnoj opciji je zavodljiva. Ona je posledica kusog pamćenja i svodi se na natprirodna junačka i romantična rešenja. Ako bi neko ko to ume, pravio scenario ratnog pohoda Srbije na Kosovo, teško da bi odatle imao bilo kakvu "izlaznu strategiju", i pored zadatog optimizma. Hipotetički, srpski vojnički povratak u južnu pokrajinu bio bi uvod u albansku, srpsku i regionalnu katastrofu.
Za ovu državu, takva avantura bila bi dobrovoljni ulaz u živo blato, odakle bi se (možda) nekad i izašlo, ali sa strahovitim gubicima na sve strane, uz bukvalno uništenje nacionalnih potencijala, proizvodne infrastrukture i čitave budućnosti.
Sva savezništva bila bi razorena, a ratna izolacija nagoveštaj dugih, mračnih vremena. To je neumoljivo stanje stvari, jedna surova granica između moći i razuma. Kategorija u svim nadmetanjima poznata kao "odnos snaga".
Ta saznanja sigurno proizvode u svima nama osećanje besa i nemoći. Sve što se želi, ostvarivo je samo uz dugu, kreativnu političku i diplomatsku borbu. Ali, ni tada nije sigurno da Kosovo može ostati pod državnim pokroviteljstvom Srbije. Ratna opcija je negacija svake nade, u bilo kom smislu.
Zašto se, ipak, i pored te neumoljive logike, pred birače ide sa zapaljivim parolama? Možda neko misli da su se Srbi, posle nekoliko godina predaha uželeli rata pa će svoje dragocene glasove udeliti vesnicima novih mobilizacija.
Ako je to bilo ulaganje u negovanje najgorih uspomena, onda nema mnogo nade da se nešto popravi. Konačno, militarizam u politici nije ništa novo, godinama smo slušali strašne pretnje "onima tamo" i evo šta nas je snašlo.
Svet se izgleda nije mnogo obazirao na ratnički agitprop, niti na amanet o starim granicama "velike Srbije". Sve se to događalo uz snažnu antizapadnu paranoju i izolacionističku nostalgiju. To se ponegde tumači kao sindrom "neizbežnih predizbornih ekscesa". Ali se ne veruje da će demokratske snage posustati pred neprijatnim recidivima najgoreg dela srpske istorije.
Zanimljivo, ali su Ministarstvo odbrane i vojska potpuno imuni na ratničke pokliče. Ministar Stanković je "kao ekstremno iracionalne", energično negirao bilo kakve ideje o novom boju na Kosovu. Generali se, sa svoje strane, spremaju da konačno izvedu srpskog vojnika iz balkanskog geta.
To je još jedan dokaz o "pogrešnoj" raspodeli militarističkog impulsa. Ratni verbalizam je poučan slučaj nastrane zloupotrebe rodoljublja, igra sa obećanjima koja (na sreću) nije moguće ispuniti.
Mada, ko bi ga znao! Ovo je Balkan, ovo je Srbija, ovde se začas naoblači i pogase svetla.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: ]
