Izvor: Kurir, 08.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KROV IZ MAŠTE
Srednjoškolci i studenti iz Doma za napuštene sa nevericom dočekuju podelu šest stanova u kojima treba da započnu samostalan život
BEOGRAD - Država Srbija kupila je šest stanova za potrebe mladih ljudi iz domova za napuštene koji su postali punoletni. Po petoro njih će stanovati po dve godine u tim stanovima dok ne budu spremni da se uključe u svet odraslih. Dom u beogradskoj Zvečanskoj 52 trenutno broji 40 srednjoškolaca i studenata. - Od toga je devetnaest devojaka >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i ostalo su mladići - priča nam upravnica Doma Snežana Milovanović.
Stanovi su izgrađeni i sad je u toku pravljenje kriterijuma po kojima će ti mladi ljudi biti praćeni, pojašnjava upravnica. Štićenici se, međutim, plaše da od obećanih stanova neće biti ništa.
Mario je u domu čitavog života, a ovde, u centru u Zvečanskoj 52, četiri godine.
- Studiram Višu školu strukovnih studija. Mogu da radim svuda gde se nešto proizvodi. Gde god se pruža neka usluga. Svuda. Ovde imamo učionicu, tablu, sve što nam treba. To što su odvojili te stanove znači da ima nekog kome je stalo do nas. Nama bi svakako puno značilo da takva opcija zaživi. Ja sam čuo da tako nešto postoji, godinu-dve. To je nešto što je još na papiru. Ja uopšte ne verujem u tako nešto. Ako se promeni vlast, da li će se to i prema nama promeniti? Mislim, ti stanovi - zabrinut je Mario.
Studentkinja treće godine kineskog, koja ne želi da joj spominjemo ime:
- To, generalno, zvuči sasvim dobro, a da je cilj mnogo bitniji od sredstava. To zvuči super, ali treba da budeš fleksibilniji. Meni to prosto ide teško. Za taj život je potrebno mnogo, mnogo energije. A meni je energija potrebna za neke primarnije stvari. Moji planovi su da živim od svog znanja i rada. Šta to znači, još ne znam. Bojim se da još nema prostora da ljudi koji završe kineski rade u svojoj struci.
Jelena V. je student Kriminalističko-policijske akademije u Zemunu:
- Nisam baš neki sjajan student. Druga godina. Možda bi to išlo malo bolje da nisam primljena kao samofinansirajući student jer centar nije mogao na vreme da ispuni neke obaveze, a hteo je. I eto tako, odužilo se malo. Znam da će mi, kad budem izašla odavde, biti još teže da dajem ispite jer ću morati da radim. Onda, mogu misliti, posle osam sati dođem kući, a treba da spremim ovoliku Sudsku medicinu. Teško je.
O ideji da nju i ostale stanare Doma smeste u stanove kaže da ne može da priča „jer još to nije videla“.
- Kad ne znam šta je to. A za ovu školu sam se odlučila jer hoću da imam obezbeđen posao. Da imam i stan. Da znam koliko mi je radno vreme. Radila sam kod privatnika. Znam kako to izgleda kad ne znaš kolika ti je dnevnica. I to me užasno nerviralo još kad sam bila u srednjoj školi. Upisala sam ovu školu jer sam želela pravdu.
Uslovi za učenje u Domu mogli bi biti i bolji. Nemaju računara. Za 2.000 evra mogu se kupiti četiri računara koji njima trebaju. Da se neko seti od onih koji su toliko bogati, to je za njih sitnica. Nedostaju im sportske aktivnosti. Pisali su Sportskom centru Banjica i molili ih da otvore vrata za pitomce Doma. I nisu odgovorili. Sete ih se samo za praznike. Apolitični su i ne znaju koja im partija može popraviti život.
Džeparac je dve hiljade mesečno. To im je za toaletu i šminku. To im je za sve.[ antrfile ]
MILANKINI IDEALI
Milanka R. ide u gimnaziju. Treći razred ili, kako ona to voli da kaže, treća godina. Kaže da će upisati Višu kriminalističku u Novom Sadu. A ovako vidi svet u koji će se uskoro zaputiti:
- Oni se dosađuju u detinjstvu, žure da odrastu, a onda žale što još nisu deca. Gube svoje zdravlje da bi zaradili novac, a onda taj novac gube da bi povratili zdravlje. Preterano brinu za svoju budućnost i tako ne žive niti u sadašnjosti niti u budućnosti. Žive kao da nikad neće umreti, a umiru kao da nikad nisu živeli.
