Izvor: Kurir, 17.Maj.2010, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KRIZA NA NOVOVAROŠKOJ PIJACI I ZA PRODAVCE I ZA KUPCE
Na novovaroškoj pijaci ne zna se da li je veća kriza za prodavce ili za kupce. I jedni i drugi tvrde da su bez para i pitaju se ko je kriv za bedu
NOVA VAROŠ - Nekad su se seljaci sa novovaroške pijace vraćali kući punih džepova, a danas se vraćaju puni gorčine, jada i tuge!
Ponedeljkom je pazarni dan u Novoj Varoši, gradiću ispod planine Zlatar. Kako pre deset i sto pedeset godina, tako i danas - od ranog jutra iz okolnih sela put gradske pijace zapute se >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << seljaci sa kačicama sira i kajmaka, ili i džakovima krompira, crnog luka i pasulja... I zauzmu svoje mesto na tezgama, ili i pored tezgi...
Međutim, nije sve kao nekad. Otkako su pre 18 godina nikle granične rampe prema Bosni, kasnije i prema Crnoj Gori, i zaustavljeni trgovački putevi prema Podgorici i Sarajevu, te otkako je tranzicioni vetar oduvao nekoliko lokalnih fabrika, ceo novovaroški kraj počeo je da tone u siromaštvo.
- Nikad teža vremena nisu bila. Nikad! Niti ima seljak, niti ima ovaj u gradu. Jedino ima država. Jedino njoj raste guzica, svi drugi su na dijeti! - veli Marinko Mandić (30) iz sela Vilovi, koji je za četiri sata na pijaci prodao samo kilogram sira.
- Ma, slušaj i gledaj! Nas četvoro što vidiš prodali smo četiri kilograma sira za četiri sata. A nudimo kilogram našeg masnog sira za dva, dva i po evra... Pre deset godina duplo je vredeo! - tvrdi Marinko.
Milenko Stojić (62) iz novovaroškog sela Debelja prodaje krompir i crni luk. Zakup tezge bio mu je preskup, pa je džakove spustio na beton. Posle skoro sat i po, prišla mu je jedna žena i kupila kilogram krompira. Dala mu je jednu metalnu novčanicu od 20 dinara.
- Nekad sam, sećam se, tovario dva konja i doterivao krompir na pijacu. Sve bi otišlo za sat. A sad, vidiš, ne mogu za sat da prodam jedan kilogram. Sirotinja pusta na sve strane. Ne znam šta se ovo desilo, ko nas ovako uništio, gde nestade narod, ko nas natera da bacamo krompir, da bacamo sir i prosipamo mleko... - kazivao je Milenko.
Pritislo je siromaštvo varošicu na padinama Zlatara. Isto je, kažu, i u obližnjem Prijepolju i Priboju, odnosno čitavoj limskoj dolini. Nova Varoš je grad iz koga mladi odlaze magistralom prema Beogradu ili Kragujevcu, malo stariji se vraćaju na sela, a najstariji ostaju da troše penzijice.
- Odavde ne odlazi samo onaj ko ne može! - kaže jedan od Novovarošana.
Sela umiru
- U selu Debelji nekad su bile 104 kuće u kojima je bilo naroda. Danas je ostalo samo 18 „živih“ kuća, u ostalima nema nikoga. To je tuga da veće nema. Kuda ide ova država, kakva je ovo država kad dozvoljava da joj umiru sela? - pitao se Boško Jelić (55) iz Debelje, koji je za četiri sata na pijaci prodao svega nekoliko kilograma krompira i crnog luka.
Kao u zatvoru
Na pijaci, pored nekoliko džakova krompira sedi Sredoje Purić iz sela Radijevići. Ima, reče, 83 godine. Na glavi mu šajkača, u ruci drži stari kantar, a u grlu gorčina.
- Niti imaš računicu da nešto gajiš i seješ, niti imaš računicu da nekome nešto prodaš... A nema kome ni da prodaš. Bile su tri zadruge, a sad nema nijedna. Bilo je i nekih nakupaca, išla je stoka prema Sarajevu i Podgorici, ali zatvoriše granice, staviše rampe. Ostasmo kao u zatvoru! - jada se Sredoje, koji kilogram prvoklasnog krompira sa planine Zlatar prodaje za 15 dinara.
