Izvor: Kurir, 24.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KRIK OČAJA
Samoubistvo D. A., koji je digao ruku na sebe posle proglašenja nezavisnosti Kosova, pokazuje do koje mere ljudi to otcepljenje osećaju kao gubitak, smatraju sociolozi i klinički psiholozi
BEOGRAD - Samoubistvo raseljenog D. A. iz Vitine, koji je u sredu, zbog proglašenja nezavisnosti Kosova, digao ruku na sebe u jagodinskom naselju Tavriča obori, gde je od 2000. godine živeo s porodicom, pokazuje, prema rečima sociologa i kliničkih psihologa, do koje mere su stanovnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << južne pokrajine osetili to otcepljenje od Srbije kao gubitak. Iako je, kako tvrde, nezahvalno generalizovati stvari i tumačiti ih na osnovu jednog događaja, država ipak može da izvuče pouku iz "tog očajničkog gesta", štiteći kako one Srbe koji su ostali na Kosmetu, tako i one koji su proteklih godina prognani iz južne srpske pokrajine.
- Država mora da pokaže ljudima da misli na njih. Mora da im ulije nadu i konkretnim gestovima pokaže da nisu ostali sami. Ljudi moraju da znaju da su deo kolektiviteta - navodi Bora Kuzmanović, socijalni psiholog, i dodaje da je u ovom trenutku jako bitno da političari pripaze šta obećavaju narodu, jer i neispunjavanje obaveza može da bude kontraproduktivno.
Tijana Mandić, klinički psiholog, ističe da slučaj nesrećnog D. A. isključivo predstavlja očajnički krik jednog jedinog čoveka.
- Meni je strahovito žao što je došlo do takve pojave i mislim da smo ponovo pokazali da najbolje udaramo po sebi. Jako je nezahvalno govoriti o tom slučaju i generalizovati stvari, jer se svako samoubistvo mora sagledati iz svih strana - navodi Mandićeva, ukazujući da se mora voditi računa i o tome na kakav način se takvi događaji plasiraju u javnosti i u kom kontekstu.
Iako, nažalost, smrt D. A. nije usamljeni slučaj među osobama koje su proterane sa svojih vekovnih ognjišta, jer se u proteklih 15 godina desilo na desetine samoubistava ljudi iz Krajine i Bosne, Savo Štrbac, direktor Dokumentacionog informacionog centra "Veritas", naglašava da, za razliku od ovog najsvežijeg slučaja, Srbi iz Hrvatske nisu potezali ruku na sebe zbog gubitka teritorije, već zbog beznađa koje ih je snašlo u izbegličkoj stvarnosti.
- Sociološki gledano, treba znati da su Srbi iz Hrvatske napuštali domove u uverenju da će se kroz nekoliko dana, ili čak sati, vratiti u svoje kuće. Bilo je bitno samo sačuvati glavu. Osećanje beznađa stiglo ih je tek kasnije, kad su shvatili da borba za goli život ne predstavlja kraj njihovim mukama - navodi Štrbac i dodaje da je kod tih osoba zabeležen obrnut fenomen, odnosno stoički podnet gubitak.
