Izvor: Politika, 08.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KREMALJSKI TANDEM
Većina polazi od toga da je Putin ispisao skripta svom nasledniku, a šta ukoliko Medvedev aktivira neki svoj scenario na čiju je realizaciju strpljivo čekao u Putinovoj senci? Šta ukoliko se otrgne od svog patrona po istom receptu po kome je Putin to učinio Borisu Jeljcinu?
Dilema je zasad razrešena samo formalno: uz otvorenu podršku najpopularnijeg postsovjetskog lidera, Dmitrij Medvedev je lako izabran za novog predsednika Rusije, pa je novi šef Kremlja svom mentoru namah >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zahvalio nudeći mu položaj premijera. Pošto je dobio „pristojnu, kompetentnu, efikasnu, savremenu osobu s kojom je moguće raditi u tandemu”, Vladimir Putin je prihvatio ponudu svog izabranika.
Druga dilema ostala je nerazrešena: da li zemlja koja je uvek tražila baćuške uopšte može da se navikne na ovakvu podelu uloga? Da li će Putin uvažavati autoritet čoveka kome je sam dao autoritet funkcije u sistemu u kome predsednik ima ogromna ovlašćenja? Da li je dosadašnji predsednik, koji je uz pomoć vojno-kagebeovskog aparata sprečavao svaku konkurenciju vlasti i jačao centralnu poziciju Kremlja spreman da sluša tuđe komande? Da li je u partnerski odnos s Medvedevom ušao kako bi autoritarno kontrolisao vladu i celokupnu vlast i spremao se da možda 2012. ponovo postane predsednik?
Ima još pitanja. Većina polazi od toga da je Putin ispisao skripta svom nasledniku, a šta ukoliko Medvedev aktivira neki svoj scenario na čiju je realizaciju strpljivo čekao u Putinovoj senci? Šta ukoliko se otrgne od svog patrona po istom receptu po kome je Putin to učinio Borisu Jeljcinu?
Novija istorija je popunjena primerima koji pokazuju da je više onih koji su se „oteli” svojim mentorima nego poslušnika. Staljin je zamenio umirućeg Lenjina i eliminisao Trockog i Buharina. Hruščov se obračunao sa Staljinom. Brežnjev je Hruščova kao „zaslužnog penzionera” poslao u daču. Gorbačov je postavljen kako bi ostvario kagebeovsku viziju komunizma Andropova i Černjenka, a sahranio je realni socijalizam i njegovu komandnu ekonomiju. Jeljcin nikako nije voleo tvorca glasnosti i perestrojke.
Pre nego što će odstupiti, Jeljcin je promenio mini kolekciju premijera tražeći naslednika koji će obezbediti demokratiju i tržišnu privredu, ali i bogatstvo njegove „porodice” i prijatelja oligarha. Odabrao je Putina, dotle malo poznatog šefa obaveštajne službe. Poslušao je savet Borisa Berezovskog. Obojica su verovali da je tihi aparatčik demokrata u duši.
Ne znači da nije, ali po formuli „osobene ruske demokratije”, uz dosta kontradiktornosti. Putin je pobornik višepartijske demokratije, ali i centralizacije moći. On je za tržišnu privredu, ali želi da država kontroliše raspodelu bogatstva. Iako je u početku obećavao „diktaturu zakona”, Putin se kasnije nije libio da izazove sopstvenoj moći ograniči na način zbog koga su ga na Zapadu poslednjih godina nazivali „autoritarcem” boljševičkog tipa.
Putin je istina sačuvao Jeljcinovu „familiju”, ali je Berezovskog i medijskog magnata Gusinskog primorao na egzil, a bojara nafte Hodorkovskog oterao u zatvor. Dobro je savladao lekciju da ili sam povlačiš konce ili te put iz Kremlja vodi u izolaciju, možda i na groblje. Još bolje je izučio bilo svog naroda koji voli da ima vođu. Nije bitno da li je to car, generalni sekretar, predsednik ili premijer.
Šta je od toga naučio Medvedev? Kao šef Putinovog štaba nadgledao je konstrukciju sadašnjeg čvrstog sistema. Otkako je 2005. izabran za vicepremijera, nigde se nije istrčavao. Tokom osam godina izvršavao je naredbe silovika iz vojnog i obaveštajnog miljea kombinujući politiku Kremlja s novcem kojim je bio zadužen kao šef borda direktora energetskog kolosa „Gasprom”.
Iako slovi za liberalnijeg od Putina, teško da će Medvedev menjati kurs ruske spoljne politike: dok je devedesetih godina preovlađujuća ideja u Rusiji bila da zemlja treba da se integriše u Zapad i da postane član zapadnih klubova, uključujući NATO i EU, danas je dominantan stav da je Rusija oduvek bila i da će ostati nezavisan igrač na svetskoj sceni.
Zaboravimo na Putine ovde koji bi da ga imitiraju, ali Putin tamo se osetio dovoljno snažan da se sukobi sa Zapadom na raznim frontovima. U Minhenu je najavio tvrd i nezavisan kurs. Neuobičajeno oštro je kritikovao unilateralizam i militarizam SAD, kao i ekspanziju NATO prema Rusiji, poredeći spoljnu politiku Vašingtona s nacističkom Nemačkom. Kosovo i američki „raketni štit” u Poljskoj i Republici Češkoj su najeklatantniji primeri.
Putin je u zemlji suzbijao glasove protesta i proterao mnoge nevladine organizacije. Promovišući novi patriotizam obrušio se na negativno prikazivanje sovjetske prošlosti u udžbenicima istorije – jer su ih pisali autori koji su dobijali strane stipendije. Onda su objavljeni novi koji za Staljina kažu da je bio „kontradiktorna” figura koju jedni smatraju zlom, a drugi „herojem” Velikog otadžbinskog rata. Hm.
Od Medvedeva se ne očekuje oštra retorika, ali ono što Vladimir Vladimirovič kaže tvrdo, „Putin sa osmehom” govoriće blaže. Pri tom ni predsednik ni premijer neće tražiti konfrontaciju sa Zapadom već samo redefinisanje međusobnih odnosa. Koliko Rusiji treba zapadni novac, toliko Zapadu treba ruska energija. Pragmatično.
Što se Srbije tiče, za očekivati je da će novi predsednik nastaviti politiku jačanja ruskog autoriteta u ovom regionu koristeći nedostatak liderstva EU i američku preokupaciju Irakom i Bliskim istokom. Oružje te politike ostaje isto – Kosovo i energija.
Kada se podvuče crta, realno gledano, Medvedev nema razloga da izneveri svog prethodnika. On je deo pobedničkog tima i Rusija je na biralištima pokazala čija uputstva sledi. Rusima je mnogo važniji prosperitet koji su dobili tokom Putina i koji očekuje od Medvedeva, nego što su pridike Zapadne o ograničavanju sloboda.
Putin svakako ostaje na vlasti. Rusi su znali da će tako biti s čovekom koji je u svojim rukama koncentrisao najveći autoritet u postsovjetskom vremenu. Nemaju protiv toga ništa jer dinamični lider nije dopustio da se raznese ili u tranzicionoj korupciji razgrabi bogatstvo nenadano stečeno velikim svetskim skokom cena energije. Omogućio je bolji život a pri tom je Rusiji povratio dostojanstvo i značajnu ulogu u svetskim poslovima.
Tako posmatrano, Putinova seoba s drugog kremaljskog sprata u sedište vlade je čista tehnika. On vlast nosi sa sobom. Štaviše, budući premijer moći će da uzvrati kritičarima koji govore da ruski predsednički sistem pogoduje „čvrstoj ruci”. Moći će da kaže da vlada po demokratskom parlamentarnom modelu. Što to nije u skladu s „vertikalizacijom” vlasti koju je promovisao tokom osam godina postaje nevažno.
Rusija je mnogima tajna. Ali, ako su verolomstva kod smene naslednika gotovo praksa, istorija je takođe pokazala da su mnoga obećanja ostala neispunjena. Hruščovljeva destaljinizacija završila je u stagnaciji Brežnjevljeve ere. Jeljcinova demokratizacija stvorila je Putinovu autoritarnost. Kako što je jednom rekao Jeljcinov premijer Černomirdin: „Želeli smo bolje, ali ispalo je kao i uvek”.
Boško Jakšić
[objavljeno: 09/03/2008.]
