Izvor: Politika, 06.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KLINTON PROTIV AHTISARIJA
Klinton je, što se tiče statusa Kosova, bio predsednički jasan: "Najbolje rešenje za Kosovo, Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, Makedoniju i sve zemlje jugoistočne Evrope nije beskonačno prepravljanje njihovih granica, već integracija u Evropu..." Retki su trenuci kada je dvoličnost u spoljnoj politici tako očigledna i opasna, kao danas. Licemerje velikih država dokazuje i poslednja odluka Saveta bezbednosti UN o zapadnoj Sahari kojom su Maroko i pokret Polisario pozvani da "nastave pregovore" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i to "bez preduslova".
Uz Pariz, koji je podržao teritorijalni integritet Maroka, stao je i Vašington, a saharskim pobunjenicima ponuđena je "široka autonomija" iako traže nezavisnost.
Američki stav se u ovom slučaju razlikuje od onoga koji gura po pitanju Kosova. Za SAD je samo na primeru Kosmeta "jedino održivo rešenje" jednostrano proglašenje nove države na teritoriji Srbije, za razliku od ostalih sličnih primera u svetu. Savremena istorija ne pamti takvu pristrasnost, diktiranje uslova i žurbu.
Od Alandskih ostrva, preko Južnog Tirola do Severne Irske, svuda se decenijama traga za kompromisom u okviru postojećih država; svuda je spasonosni recept pronađen u širokoj autonomiji, a samo se na Kosovu insistira na još jednoj državi Albanaca i prekrajanju granica Srbije kao tobože jedinom spasu za mir. I sve to uprkos činjenici da se takvo instant rešenje kosi sa politikom međunarodne zajednice koja je uvek štitila teritorijalni integritet država. Prema međunarodnom pravu, nacionalne manjine, bez obzira na svoju brojnost i "etničku čistotu" teritorije koju naseljavaju, nemaju pravo na samoopredeljenje u cilju otcepljenja. Zato imaju pravo na "unutrašnje samoopredeljenje" u vidu autonomije.
Međunarodna zajednica je u ime tih principa branila granice BiH i Hrvatske, a samo u slučaju Kosova protežira druge aršine.
Proizlazi da samo na Balkanu važe kontradiktorna pravila – jednom je to integritet države, a drugi put novoizmišljeno pravo manjine da proglasi državu. Jedino pravilo u ovom nelogičnom mešetarenju principima jeste da je krajnji rezultat uvek nekako na štetu Srba ili Srbije.
Jasno je da Srbija nosi svoj deo odgovornosti za tragičan razvoj događaja na Kosovu. Ali čak i kad saberemo sve zločine i kobne greške Miloševićeve politike na Kosovu, zaključak je da je pravljenje nove albanske države (uz bok postojećoj) daleko od razuma. Uostalom, ako je stvaranje etničkih država jedini spas za međuetničke konflikte – zašto to pravilo nije primenjeno u Bosni?
Na svetu postoji oko 5000 etničkih grupa; kada bi svaka tražila (i dobila) svoju nacionalnu državu, problemi u svetu bi, izvesno, bili veći nego danas. Zato isti zakon mora da "važi za sve" ili "neće biti mira", tvrdio je još američki predsednik Ajzenhauer.
Kosovo stoga neće biti "jedinstveni slučaj", izuzetak koji neće postati pravilo, kako obećavaju Buš, Merkelova i Barozo iz Vašingtona. Jednostranim priznanjem nezavisnosti Kosova od strane SAD i nekih EU država, ono preti da postane "kiparski Tajvan" što bi, upozorava Karl Bilt, dovelo do novih podela u Evropi i svetu.
Šta je alternativa? Kompromis kojim bi Kosovo steklo samostalnost odnosno veoma široku "autonomiju", čime ne bi bile srušene domine postojećih granica na Balkanu.
Zato je tek delimično tačna tvrdnja da je "Milošević izgubio Kosovo". Ako je Kosovo stvarno izgubljeno još 1999, odakle danas toliko političkih trzavica?
Priznanje državnosti Kosovu zato neće biti krunski poraz Miloševića, kako tvrde oni koji otimaju Kosovo, nego udarac demokratskim snagama u Srbiji. Oni koji žele državu Kosovo znaju da time zapravo kažnjavaju demokratsku Srbiju i daju za pravo pokojnom Miloševiću koji je tvrdio da bi NATO da uzapti Kosovo pod krinkom "humanitarne intervencije". Zaista će biti tragično ako se na kraju pokaže da je zbog prevrtljivosti i lažnih obećanja jedne velike sile – Milošević tu bio u pravu.
A baš to je shvatio američki predsednik Klinton, koji je izrekao najžešće argumente protiv Ahtisarijevog plana još osam godina pre nego što je taj "mirotvorac" napisao prvi red nemuštog predloga za status Kosova. U ulozi predsednika SAD Klinton se obratio Srbima 24. marta 1999. rečima da "NATO saveznici podržavaju srpski narod da zadrži Kosovo kao deo vaše zemlje". U razgovoru sa urednicima američkih novina, 15. aprila. 1999. Klinton je bio još precizniji.
"Ono što žele mnogi Kosovari jeste nezavisnost... Ali ja i dalje mislim da to nije najbolje. Kosovo nema resurse ni infrastrukturu da bi se održalo samo... Moramo da se prisetimo i principa da smo se mi i naši saveznici na Balkanu borili za multietničku, tolerantnu demokratiju... Neki ljudi misle da bi se problemi Kosova, Srbije i Bosne rešili pomeranjem njihovih granica... Ti ljudi nisu pogledali geografske karte – izbliza... Ako bismo počeli da menjamo granice, to se nikada ne bi završilo. Svaki rešeni problem otvorio bi sledeći. Svaka zajednica, pomerena na novo mesto, značila bi raseljenje neke druge zajednice. Ako izaberemo taj put, bićemo svedoci mrvljenja na sve manje i manje, neodržive državice zasnovane na etničkom principu. One bi stvarale pritisak za još više ratova, više etničkog čišćenja, više represije i odmazdi. Zato je poslednja stvar koja nam treba na Balkanu – još veća balkanizacija", upozorio je Klinton usred bombardovanja Srbije zbog Kosova.
Klinton je, što se tiče statusa Kosova, bio predsednički jasan: "Najbolje rešenje za Kosovo, Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, Makedoniju i sve zemlje jugoistočne Evrope nije beskonačno prepravljanje njihovih granica, već integracija u Evropu u kojoj suverenitet jeste važan, ali su granice sve više otvorene i manje važne, u negativnom smislu... Zato naš dugoročni cilj za Kosovo ne treba da bude nezavisnost, nego međuzavisnost. Naša ključna reč za regiju jeste integracija, a ne dezintegracija."
Tu treba naglasiti da Buš nije menjao Klintonove činovnike koji su krojili sudbinu Srbije 1999. Ali jeste promenio politiku – nova administracija SAD hoće državu Kosovo, i to odmah. Prepravljajući srpske granice, Ahtisari i njegovi nalogodavci čine antievropski iskorak na stranputicu, krčeći prečicu za nove dezintegracije, ka balkanizaciji Balkana.
S.Vasović-Mekina
[objavljeno: ]
.jpg)
