Izvor: Kurir, 13.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAO DA NE POSTOJI
Desetogodišnja Ivana Mitrović jedini je đak u opustelom selu Štava na padinama Kopaonika blizu Kosova, jedini njen prijatelj je pas Reks
KURŠUMLIJA - Četiri sela - jedna škola. Učionica ogromna, a u njoj bubnjara, tabla, sto za učiteljicu, dve klupe i Ivana Mitrović. Jedini đak. Nema školskog zvona, nema žamora dece. Nema sitnih nestašluka.
Ovo je priča o borbi za opstanak stanovništva po ovim selima. Ta borba je neravnopravna i odavno se zna ishod. Za >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << neku godinu ovde neće živeti niko. Na samo dva kilometara odavde, odmah preko brda - hiljade Šiptara.
Istočna padina Kopaonika. Samo dvadesetak kilometara vazdušne linije od Turističkog centra, gde se provodi elita. Sela Štava, Mrče, Trebinje i Željevo su skoro prazna. Kraj sveta. Do Kuršumlije ima više od 45 kilometara. A, put... Do nekih kuća može se samo pešice ili na konju. Na takvom mestu u selu Željevo živi Ivana Mitrović, desetogodišnja devojčica, učenica četvrtog razreda isturenog odeljenja OŠ„ Miloje Zakić“ iz Kuršumlije, u selu Štava.
Učiteljica Svetlana Ristić je presrećna što se neko setio ove škole. Ivana, nenaviknuta na goste, samo se smeška i ćuti. Na bezbroj naših pitanja, devojčica nema odgovor.
- Dobro je meni - kaže Ivana, tek kada je pitanje postavila učiteljica. - Imam Reksa i učiteljicu.
Reks je Ivanin pas koji je svakoga dana doprati do škole a onda se vraća kući, da bi nepogrešivo ponovo došao, kada se završi nastava.
- Obožavam ovaj plemenit i uzvišen poziv. Volim da radim sa decom ali ni sanjala nisam da ću raditi sa jednim đakom - kaže učiteljica Svetlana, objašnjavajući da se nekako navikla. Najteže na časovima fizičkog. Nekako se snalaze.
Ivana se malo oslobodila i priča da najviše voli matematiku i likovno. Kaže da ne bi volela da bude učiteljica. Još uvek ne zna šta će biti kad poraste.
-Volim da čitam knjige koje mi donese učiteljica. Najviše čitam leti, kada isteram ovce na pašu. Knjiga i Reks su mi najbolji drugovi - kaže gledajući nas pravo u oči.
Nastavu smo prekinuli, ali učiteljica ističe da će one to lako nadoknaditi. Pričamo o svemu i svačemu.
- Ivani je potrebno druženje, igračke, razgovor. Ona mora da se navikne da komunicira sa ljudima. U ovoj vrleti ona nema sa kim da razgovara. Ovo malo stanovnika što je ostalo, žuri za svojim poslom, nemaju oni vremena za dete - objašnjava učiteljica.
A barbika, kompjuter, video igrice, internet... [ antrfile ]
ČUVANJE UČITELJICE
Učiteljica Svetlana Ristić svakog jutra putuje 35 kilometara autobusom od Kuršumlije do Lukovske banje. Odatle, šest kilometara pešice do škole u Štavi. Popodne isto toliko, nazad. Kada je sneg, spava u jednoj opremljenoj školskoj prostoriji. Noću se čuje zavijanje vukova. Najzanimljiviji su ljudi, seljaci iz okolnih sela.
- Uveče, kada prolaze, obavezno se javljaju sa pedesetak metara udaljenog puta: „Učiteljice, ne brini, mi smo tu. Ne plaši se. Ja sam Slaviša, ili Rajko, Dragojlo...“
KUĆA NA LITICI
Želeli smo da posetimo Ivanine roditelje, da vidimo gde ona živi. Učiteljica objašnjava da to nije baš lako. Do njene kuće ne može se ni terenskim vozilom jer nema puta. Može samo pešice a uzbrdo je, kao uza zid. Tako, oko tri kilometara. Odustajemo samo zbog vremena. Izlazimo napolje da se slikamo. Pridružuje nam se i domar Rajko.
- Gde da idemo, kad smo ovde vekovima. Pamtim kada je ovde bilo šezdeset đaka a sada, tuga - kaže Rajko.
Zamišljam ovo desetogodišnje dete, kako posle nastave kreće uzbrdo ka svojoj kući. To nije brdo već litica. Pognuta, sitnim koracima, žuri kući da je ne uhvati mrak. Žuri putem, kojim češće prolaze divlje zveri nego ljudi. Ali tu je Reks, njen zaštitnik i drug.
