Izvor: Politika, 10.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAKO NAM SKOVAŠE "POTKOVU"
"Nemačka je kao niko drugi ostavila trag u istoriji Balkana tokom dva svetska rata i kao osvajačka i kao okupaciona sila – posebno na Kosovu. Učešće Nemačke u NATO bombardovanju Srbije 1999. bilo je teško prodati u Bundestagu." (Dejvid Bajnder, "Politika" 8. 11. 2007)
"Bon, 1. april 1999, bugarska ministarka inostranih dela Nadežda Mihajlova zamolila me da razgovaramo u četiri oka. Saopštila mi je da bugarska obaveštajna služba zna za operacioni plan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srba za vođenje rata na Kosovu i on je poznat pod imenom 'Potkova'. Objasnila mi je da taj plan postoji još od kraja 1998, a tu su, između ostalog, sadržani planovi za proterivanje kosovskih Albanaca. Zamolio sam je da našoj obaveštajnoj službi stavi na raspolaganje tu dokumentaciju, kako bi naši eksperti mogli da ispitaju pouzdanost tih materijala. Posle nekoliko dana obavestili su me da su izvori bugarske obaveštajne službe u visokom stepenu pouzdani i autentični."
(Joška Fišer, u knjizi "Crveno-zelene godine. Nemačka spoljna politika – od Kosova do Iraka")
Kabul, kraj juna 1987.
Sunce je tek izašlo iza visokih planina Hindukuša i prvi znak da se približavamo aerodromu glavnog grada Avganistana bile su svetleće baklje koje su u pravilnim intervalima promicale pored malih, visoko smeštenih prozorčića u utrobi velikog sovjetskog vojnog transportnog "iljušina". Nije mi to bilo prvo sletanje na taj aerodrom i znao sam da su to mamci za IC navođene protivavionske rakete "stinger" kojima su mudžahedini sa okolnih brda svakodnevno gađali sovjetske avione. Ipak, iznenadio sam se kada su neki putnici oko mene povadili svoje fotoaparate i kamere i počeli da snimaju leteće baklje. Tek tada sam shvatio da su većina putnika koji su u Taškentu iz civilnog aviona "Aeroflota" prešli u vojni "iljušin" – moje kolege, novinari. Kako je i mene tog juna 1987. godine u Kabul pozvala vlada Avganistana, pomislih da je to sada organizovana poseta grupe stranih novinara.
Pasoške formalnosti nisu ni obavljene, jer odmah su nam pasoše i uzeli. U tri rasklimatana autobusa, koji su umesto žmigavaca imali drvene šipke, dovezeni smo na plato ispred hotela "Interkontinental", na vrhu jednog brda usred Kabula.
Ispred hotela, na jarbolima zastave pedesetak država sveta, a na počasnom mestu uz avganistansku stajala je i jugoslovenska. I veliki pano povodom Prve konferencije novinara iz nesvrstanih zemalja u Avganistanu. U trenutku mi je sve bilo jasno. I kako sam odmah dobio avganistansku vizu u Beogradu i otkuda toliko novinara u sovjetskom "iljušinu" i čemu jugoslovenska zastava na počasnom mestu. Jer, Jugoslavija je te 1987. bila zvanični lider Pokreta nesvrstanih. Domaćin je zato i tražio da ja, kao jugoslovenski novinar, posle uvodnog i pozdravnog govora predsednika Avganistana Nadžibulaha, vodim prvu popodnevnu sednicu konferencije. Ništa nije vredelo što sam pokušao da im objasnim da sam na put krenuo da vidim rat u Avganistanu, da mi niko nije rekao da je reč o nekakvoj konferenciji i da, uostalom, nisam poneo ni odelo.
Nekako sam pronašao broj telefona jugoslovenske ambasade, da vidim šta da radim. Jer, Jugoslavija je tada osuđivala sovjetsku okupaciju Avganistana i snizila je nivo diplomatskih odnosa sa Kabulom na rang otpravnika poslova.
Naš otpravnik poslova gospodin Momčilo Drašković iskreno se obradovao mom dolasku.
"Jesi li doneo neke novine?", pitao je, ali je odmah razrešio situaciju.
"Nemoj da praviš gužvu, nemoj da budeš predsedavajući konferencije, izvuci se nekako, ali ostani da sediš u radnom telu da ne uvrediš domaćina, znaš kako je to u ovom svetu ovde!"
Ostao sam sve vreme konferencije u radnom predsedništvu. Lepo smo se družili tih dana, razmenili smo vizitkartice, sve su to bili novinari iz raznih medija širom sveta. Svi opremljeni najmodernijim kamerama s najjačim teleobjektivima. Vodili su nas u Mazare Šarif, Herat, Kandahar, Džalalabad, u podnožje planina Tora-Bora. Kolege su snimale sve što se miče, posebno sovjetsku vojnu tehniku. Dvojica su bili najvredniji: dr Pantelej Spasov, iz "Bugarskog komiteta solidarnosti sa narodima afro-azijskog područja" sa sedištem u Kairu, i Pedro Moura, slobodni novinar iz Portugala. Od Spasova se nije odvajao Valentin Gatsinski iz bugarske ambasade u Kabulu.
Mislio sam tada da je to zbog onog "dr", ali kraj jednog drugog juna, onog 1999, doneo je i susret mog avganistanskog poznanika dr Spasova sa viceadmiralom Tomasom Vilsonom, šefom američke vojne obaveštajne službe DIA. Naime, admiral Vilson je 29. juna 1999. u pratnji Bredlija Knopa, oficira DIA za Evropu, stigao u Sofiju da sa šefovima bugarskih tajnih službi, generalom Asparuhovom i dr Spasovom malo pogledaju taj srpski plan "Potkovica". Koji su Bugari preko ministarke Mihajlove prethodno "uvalili" Joški Fišeru i nemačkim tajnim službama. Pa je nemački pukovnik Karl Ginter fon Kajdasi iz vojne službe MAD sve zabrljao, jer je dao planu ime "Potkova", a to je hrvatska reč. Srbi kažu "potkovica". Oni iz nemačke tajne službe BND su naprosto poludeli, ministar odbrane Šarping se zaleteo, Fišer se izblamirao, Vili Vimer ih je obojicu pozvao da podnesu ostavke, nemačka štampa ih je razapela zbog prevare. Ali, plan "Potkovica" je ispunio očekivanja. Nemačku javnost trebalo je ubediti u potrebu bombardovanja Jugoslavije, Nemačka je zbog istorije bila taj ključni faktor u Evropi, svi ostali su slušali. Koliko se istorija ponavlja?
Ne znam, ali često se setim tog juna 1987. u Avganistanu. Ko bi rekao da će taj oniski Bugarin sa brčićima biti tako nezgodan. Imam ga i na slajdovima. I Portugalca Mouru. Posle je otišao u agenciju "Paladin" u Lisabonu. Obaveštajno-bezbednosni poslovi.
[objavljeno: ]
