Izvor: Politika, 26.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAD LIDERI NE GOVORE ISTINU
Aprila 2004. je izjavio da svako ko Irak poredi sa Vijetnamom podriva moral vojnika i ohrabruje neprijatelja. Avgusta 2007, rešen da se u Iraku "bori do pobede", Džordž V. Buš se odlučio da svoju strategiju rizično brani analogijom sa događajima posle američkog povlačenja iz Indokine.
Buš se dugo čuvao ove paralele znajući da se Vijetnam vezuje za poraz i lekcije o ograničenosti američke vojne moći. On u Iraku hoće trijumf. Pošto je prevagnula potreba da se opravda produžetak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nepopularnog rata, zbog koga ima rekordno nizak rejting a SAD ozbiljan gubitak svetskog prestiža, Buš je analogiju okrenuo naglavačke.
Očekujući septembarski duel sa Kongresom, čija je većina za što brže napuštanje Iraka, sve izolovaniji predsednik je predstavio verziju istorije po kojoj je povlačenje iz Indokine dovelo do katastrofe Crvenih Kmera u Kambodži i izbeglica poznatih kao "ljudi iz čamaca". "Nepogrešivi legat Vijetnama je da su cenu američkog povlačenja platili milioni nevinih ljudi...". Još tvrdi da je Osama bin Laden bio inspirisan protivljenjem američke javnosti vijetnamskom ratu.
Ophrvan optimizmom bez pokrića, Buš je ubeđen da mu Vijetnam daje za pravo. Ako su njegovi prethodnici verovali da će padom Južnog Vijetnama komunisti preuzeti Jugoistočnu Aziju, on je još ubeđeniji da bi poraz u Iraku islamskim fundamentalistima otvorio kapije Bliskog istoka.
Upečatljive su sličnosti u rezonima koji su Lindona Džonsona odveli u Vijetnam, a Buša u Irak: politički avanturizam, želja da se pokaže vojna moć, plus zapanjujuće nepoznavanje zemalja koje su napali.
Tačno je da je brutalni režim Kampućije pobio milione na "poljima smrti". Ali, da nije bilo vijetnamskog rata, teško da bi bilo Pol Pota. Baš kao što danas u Iraku ne bi bilo Al Kaide da nije bilo američke invazije i okupacije.
Amerikanci su u Vijetnamu bili deset godina, bacili su više bombi nego tokom Drugog svetskog rata, izgubili 58.700 vojnika, a ipak nisu pobedili. Šta Buš želi da poruči? Da to nije bilo dovoljno? Da je trebalo još ostati, kao što traži za Irak, gde Amerikanci već ratuju duže nego u drugom ratu? Lekcija Vijetnama nije u tome da povlačenje izaziva katastrofu, već su to intervencija, rat i okupacija.
Ništa ne pomaže što sa iračkog ratišta stižu sve same loše vesti. Broj poginulih Amerikanaca premašio je 3.720. Šiiti, suniti i Kurdi ne uspevaju da se ujedine. Iračani u međusobnim obračunima ginu ubrzanim tempom. Premijer Nuri al Maliki je posle sve učestalijih poziva iz Vašingtona da bude uklonjen ušao u verbalni rat zapretivši da će saveznike naći "na drugoj strani". Britanci najavljuju raspad "koalicije voljnih". Frustrirani američki generali upozoravaju da bi njihovi vojnici morali da budu poslati na jug kako bi popunili vakuum posle povlačanja najodanijeg saveznika.
Umesto da povodom Vijetnama razmišlja kako da minimizira posledice vojnog neuspeha, Buša ne napušta ambicija da sebi podigne spomenik "ratnog predsednika". Tvrdi da Iračani sada žive u demokratiji, a ne u diktaturi. Da se ne radi o Džordžu V, zvučalo bi cinično. U njegovom slučaju dijagnoza je teža jer on gotovo mesijanski veruje u ispravnost svoje misije. Da nije tako, ne bi se usudio da pravi analogije sa Vijetnamom.
Stvar je jasna: Buš pokušava da brani ostanak 165.000 Amerikanaca – trećina snaga koje su bile u Vijetnamu – u ratu koji je osorno organizovao. Njegov cilj je da ućutka "porazokrate", što je naziv koji zvaničnici Bele kuće koriste za demokratske kongresmene koji bi predsednika da nagnaju na brz izlazak iz Iraka.
Poređenja sa Vijetnamom nisu nova. Pitanje je samo njihove upotrebe. Istorija se ne ponavlja identično, pa ono što se dogodilo u Vijetnamu ne mora da se desi u Iraku, ali neke sličnosti su uočljive.
Napad u Tonkinškom zalivu, povod vijetnamske intervencije, odgovara izmišljenom Sadamovom oružju za masovno uništavanje i vezama sa Al Kaidom. U Vijetnamu poklič "dočekajte nas kao oslobodioce", u Iraku borba "za srca i duše".
Vašington odgovornost za haos pokušava da prebaci na iračke vlasti i armiju, i to usred rata. Naravno da Buš nije poslao momke za Irak zarad demokratije. Ako je sada nezadovoljan iračkim premijerom, to nije zato što je vlada u Bagdadu korumpirana, a jeste, već zato što ne uspeva da ostvari ono što joj Bela kuća nalaže.
Kao što su u Sajgonu menjali "demokratski izabrane" premijere koji nisu ispunjavali sve američke želje, tako ih menjaju i u Bagdadu. Buš ne želi da razume da je irački haos posledica njegovog ulaska, a ne mogućeg izlaska. Strahuje od brzog izvlačenja jer smatra da bi to bila demonstracija američke slabosti. Bolna ironija ponovo podseća na Vijetnam.
Politički projekat "vijetnamizacije" završio se 30. aprila 1975. kada su tenkovi Severnog Vijetnama ušli u Sajgon. Vijetnam se potom ujedinio i danas ima solidne veze sa SAD. Zadržavajući Amerikance u Iraku, Buš takvu istoriju negira. Njegov projekat "irakizacije" direktno preti raspadom Iraka.
Pre tri decenije, Amerika je doživela poraz u ratu koji nije mogla da dobije. Ista greška posle 30 godina u Iraku je neoprostiva. Da li će se u "zelenoj zoni" Bagdada ponoviti dramatične slike evakuacije Amerikanaca sa krova njihove sajgonske ambasade? Opcija je sve manje.
Kada se već latio Vijetnama, Buš je mogao da zna da je taj rat uzdrmao poverenje nacije ne samo zato što ga je Amerika izgubila, već i više jer je otkrila da njeni lideri nisu govorili istinu. Džordž V. camog sebe osuđuje da mu se istorija ponavlja.
[objavljeno: ]
