Izvor: Politika, 06.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAD GORA ZAZELENI
Vlast na Kosovu, definisana tvrdom militarnom politikom, nije moguća bez latentne ili realne surovosti
Pravda je spora, ali zato nedostižna. To je sažeti odjek haške sudske farse, po kojoj je Ramuš Haradinaj proglašen nevinim. On se vratio u Prištinu i tamo je dočekan kao heroj. Svako ima junake kakve zaslužuje, pa je Haradinaj savršeno ozbiljna parodija kosovske stvarnosti.
Svedoci njegovih zločina bili su mrtvi pre nego što su pozvani da svedoče na sudu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tribunal je izbegao da traga za dokazima koji nisu mogli biti osporeni. Eno, Vladan Batić ima više od hiljadu strana materijala koji ubedljivo govore o zlodelima Tačija, Čekua i Haradinaja. Svejedno, sud je te inventare strave odbacio kao nevažne.
Šta se, u stvari dogodilo, pa se čak i putem sudskih farsi veliki svet igra sa Srbijom? Haški sud smo razumeli kao oporu realnost, država je svoje obaveze ispunjavala sa promenljivom srećom. Na sever je otišlo više desetina ljudi, dobrovoljno ili protiv svoje volje.
I danas tamo borave predsednici vlada i država, čitavi genaralštabovi srpske vojske. Nekoliko Srba je umrlo ili se ubilo u Sheveningenu, četvorica su ostala neuhvatljiva za sve potere.
Posle slučaja Haradinaj teško je verovati da će novih potera uopšte biti. Ako ih i bude, one će se odvijati pod neopisivom presijom javnosti, nespremnom da se godinama rve sa svojim emocijama i osećanjem tempirane nepravde.
Sa tim osećanjem se moramo još dugo boriti. Sada nam na raspolaganju ostaju samo ljutnja, bes i saznanje o bitnoj nemoći. Ali, u agresivnoj platformi koja je uspostavljena 1999. teškim napadima na Srbiju, čitav ishod mogao se predvideti.
Promena garniture, režima ili sistema u ovoj državi nije omogućila renoviranje savezništva. Vašington je uporno sledio svoju logiku slepe sile. I pored nekih sumnjivih otopljavanja, ostao je gluv za muke Srbije. Nove srpske vlasti su ležerno ignorisale Holbrukov „buldožer”, koji je nastavio svoj rad, sve do danas. Naša spoljna politika bila je zasnovana na patetičnom samosažaljenju, uz nadu da je sve „ionako jasno”!
Naravno da ništa nije bilo jasno, srpska pozicija je u novoj konfuziji bila skoro neobjašnjiva. Da je bilo drugačije, i ovdašnji politički lideri bi imali neka bolja rešenja, osim jakih uzvika: „Ua, nepravda!”.
Takvi uzvici, uzdasi i protesti potpuno su opravdani. Ali, nisu dovoljni za izlazak iz živog peska. Ako nam samo to ostane, ne možemo se maći dalje od izliva nacionalne gorčine. Ako je ovo u Hagu politička presuda – to je novi politički poraz Srbije.
Haradinaj je u svoju misiju krenuo nasiljem. To je zanat koji je najbolje znao. Ubijao je sve one koji su mu stajali na putu, ili ga nisu slušali. On je moderni maneken kosovske politike: terorista, gerilac, političar, robijaš, pobednik nad tribunalom. Tim redom.
Posle presude, Ramuš Haradinaj se vratio svojima. Premijer Hašim Tači je imao sličnu biografiju, uz okolnost da je svoju surovost ponekad uspeo da obavije opasnom mimikrijom. Zbog toga je imao i nadimak dostojan hladnog i opasnog egzekutora: Zmija. Agim Čeku je kao bivši artiljerijski oficir JNA stekao nešto drugačiji rodoslov, ali ne i različitu narav. Rat protiv Srba, svuda i u svakoj prilici, bio je njegova opsesija. Tri kosovska premijera su prava braća po okrutnosti.
Vrh kosovske vlasti, stvoren iz ekstremnog krila OVK-a, svedoči o tvrdoj militarizaciji političke scene. Vlast, inače definisana takvom politikom, neostvariva je bez realne ili latentne surovosti. Na Kosovu vladaju jake porodice i njihove mecene iz inostranstva, krijumčari opijata i oružja i njihovi gospodari.
Takvu tvorevinu nije moguće kontrolisati bez „jakih ljudi”, koji su svoju svirepost oprobali bezbroj puta.
Haradinaj se vratio iz dva ključna razloga: kao čovek koji pripada establišmentu. Da je osuđen, pod simboličkom osudom i „pretnjom pravom” bila bi čitava prištinska politička oligarhija.
Da je osuđen, čitavo jedno polje haotične trgovine i nasilne tenzije ostalo bi bez autoritarnog gospodara. To Haradinaj ume da radi, jer je već radio. Autoritet haškog mučenika i pobednika samo će uvećati njegovu harizmu u kosovskom političkom i realnom podzemlju, čim gora zazeleni.
Ako je odluka tribunala politička – a vidi se da jeste, ona je nastala uglavnom kao pokušaj „stabilizacije” Kosova, čak otvoreno na račun pravde. Srpska vlast je dobro iskoristila priliku da podvikne i istera „hijenu na čistinu”, ali toj zverki je ionako svejedno. Haradinaj se više neće vraćati u Shevenignen.
Za pravdu se ne možemo izboriti parolama, ma kako nam se činilo da su one savršene. Kosovo je Srbija, tako piše na onom bedžu. Ali Haradinaju i njegovim oslobodiocima izgleda to niko nije preveo.
Ljubodrag Stojadinović
[objavljeno: 07/04/2008]
