Izvor: Danas, 18.Feb.2016, 11:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jutra puna sunca
Oni koji rade u priobalnom delu pacifičke obale zaposleni su po hotelima ili kao radna snaga u nekoj od luka - svi ostali se bave zemljoradnjom; najčešće rade na plantažama kafe, banana, ananasa, kokosovog oraha, papaje i začinskih biljaka. Sve to u ovoj zemlji uspeva zahvaljujući pogodnoj klimi. A klima izgleda ovako; jutro sa puno sunca bez i jednog oblaka.
U podne se navlači laka koprena. Oko četiri posle podne počne da sipi, a kako se bliži veče prelazi u pljusak >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << koji traje satima, pa i svu noć; čim prestane sve se tog časa osuši, asfaltna traka pobeli, barice nestanu, biljke se usprave. I tako svakog dana... Organik... Kada je hrana u pitanju neizostavno se mora naglasiti - da je sve što se u ovoj zemlji proizvede stopostotno ORGANIK, kako u svetu nazivaju sve proizvode odgajene bez hemijskih dodataka i aditiva! Stanovnici Kostarike prvenstveno jedu pirinač i crni pasulj - u raznim varijantama, pa čak i zajedno, uz dodatak 'otrovno'-ljutog sosa marke 'Salsa'! Od poslastica vole pržene banane. U međuvremenu vole da grickaju hrskavoslane krokete od kukuruza - "naćos", veoma traže, nose ga i grickaju dok leže na bazenu.
Ali, pojavio se još jedan degustator. "Rakito" - mladunče došlo iz gustiša (ni rakun, ni mravojed) koje se toliko pripitomilo da je dugom surlom 'praznilo tanjire sa užinom', a posebno - naćos.
Kostarika nema vojsku od 1948. godine i smatra se najstarijom i najstabilnijom demokratijom u tom delu sveta. Kostarika ima policiju. Nacionalna valuta je kolon koji je - potpuno ravnopravan sa američkim dolarom. Zvanični jezik Kostarike je španski.
Pošto smo u zemlji bogatog biljnog i životinjskog sveta domaćini su nas upozorili:
"Ne zaboravite da je Kostarika zemlja sa najvećim brojem zmija na svetu! Pa čak i u besprekorno negovanom travnjaku živi - zmija-travka, koju ne primetite... takođe budite obazrivi na plaži, posebno u vodi zbog morskih otrovnica... ALI, nemojte se TOLIKO plašiti!" pokušala je da nas oraspoloži lepa Anhelita kada je videla izraz naših lica: "Mi imamo veoma sposobnu sekjuriti službu, vaše je samo da uživate." Uživali jesmo naročito u sedištu autobusa, i rečnog brodića. Od desetak ponuđenih, odabrali smo celodnevnu posetu Nacionalnom parku Palo Verde. Autobusom prolazimo predele sa šumom. Skrećemo na tvrd makadam crvenkaste boje i zaustavljamo na čistini ispred gusto obrasle obale reke Bevedere. Na čistini je baraka obrasla puzavicom jednostavnih, kao nebo, plavih cvetova. Iza nje je postavljen sto i klupe:
"Ručak!", obaveštava nas Rikardo, lepuškasti Kostarikanac: "Imaćete kostarikansku hranu i popiti kostarikansku kafu."
Na tanjiru je bio crni pasulj, pirinač, pržena riba sa kačamakom. Obrok je bio obilan, a kafa... izuzetna. Šteta što je služena - u najmanjim šoljicama koje je moje oko videlo.
"Pokret!", kaže Rikardo i ukrcavamo se u dugački rečni brodić sa staklenim prozorima:
"Plovidba traje dva sata, reka je mutna i muljevita zato što sliva sa planina... pretpostavljam da će vas iznenaditi šta sve živi u njenim vodama... Budite obazrivi i ne izbacujte ruke kroz prozor. A šta ćemo videti u vodi ili na obal, to niko od nas to ne zna - unapred..."
