Izvor: Politika, 24.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Junak na junaka
Kosovo je juče priznala Burkina Faso, a prekjuče i Republika Nauru. Vest je stigla iz Uagadugua. Za ostalih 38 država koje su priznale Kosovo trebalo bi da ste čuli.
Za ovaj Nauru niste sigurno. Kladim se u kompletnu pokretnu i nepokretnu imovinu da je Tači, kad je dobio telegram podrške iz Naurua, a dan kasnije iz Uagadugua, sto posto mislio da ga neko zavitlava.
Da budem iskrena, o tom Nauruu nisam znala ništa više od Tačija do juče. Ne budem lenja, potražim na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Internetu, vidim da ih ima sve zajedno oko 13.000. Dakle, taj Nauru je najmanja nezavisna država na svetu koja nema glavni grad. A nema ga, jer nije imao gde da stane na onih 21 kilometar kvadratni, koliko je veliko to ostrvo u Pacifiku, odmah do ostrva Banaba i nekih 300 kilometara istočno od Kiribatija. Teško su ih nalazili i Nemci, čija je kolonija Nauru bio u 19. veku.
Predsednik države i vlade je isti čovek, jer nema dovoljno ljudi za tolike funkcije. Parlament ima samo 18 članova, a svaki četvrti Naurunac radi u policiji. Ostali ne rade ništa, jer je nezaposlenost u državi 90 odsto.
Pomislili biste, verovatno, kao i ja, da su ti Naurunci jad i beda, ali ne. Izgledaju mnogo naivnije nego što jesu.
Kosovo, naime, nije prvi takav slučaj Nauruncima.
Kad je dobila status države u Ujedinjenim nacijama, Republika Nauru je to odmah počela da koristi da bi pribavila neku finansijsku korist. Tako su čas bili dobri sa Kinom, čas sa Tajvanom, a kad je Kina, kako piše, „iskeširala” oko 60 miliona dolara, Nauru je 2002. godine uspostavio diplomatske odnose sa ovom silom. Tajvan je dva dana kasnije prekinuo sve veze sa Nauruom. Tri godine kasnije Nauru je obnovio prijateljstvo sa Tajvanom. To ih je koštalo diplomatskih odnosa sa Kinom. Ne piše koliko je koštalo Tajvan.
Znači, jasno vam je s kim se uhvatio Tači. Sa Nauruom, bre.
Čitam to, a sve mislim kako je taj Nauru idealan da s njim zaratimo.
Njih nema ni da se napuni „krug dvojke”, pa smo čak i mi za njih sila. Oni nemaju vojsku, što je super, jer mi našu ne bismo da „cimamo”. Od njih, skoro sigurno, ne možemo da izgubimo.
Treba, dakle, da im objavimo rat, dok još imamo šanse. Nikako da im platimo da povuku priznanje Kosova, kao što su, verovatno, uradili Albanci da bi ih ovi priznali. S njima treba da igramo tvrdo.
Dakle, treba da im pošaljemo zahtev da se predaju kao poslednji bednici i povuku svoju odluku o Kosovu. I mi i oni, naravno, znamo da bi potraga za Nauruom trajala duže nego sam rat, pa bi, i za jedne i za druge, bilo bolje da stvar obavimo poštom.
A ako baš neće, e, onda ćemo da dođemo.
A, u krajnjem slučaju, uvek možemo da se predamo.
Dragana Matović
[objavljeno: 24/04/2008]
