Izvor: Politika, 18.Okt.2013, 22:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Juga
Živimo u epohi kada se živi sve brže i brže, kao na pokretnoj traci. Ali, što brže trčimo, cilj je sve dalji. I, na kraju tog puta, ne nazire se svetla budućnost. Valjda se zato sve češće okrećemo unazad. Ali džaba krivimo vratove, jer u revoluciji koja teče, nema te vremenske mašine koja će nas vratiti u rikverc.
Mislimo li mi to sve češće na Jugoslaviju? Ako se složimo da su od jugonostalgičara gora sorta samo antijugosloveni, da li vas nekoliko događaja koji se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vremenski poklapaju, poput plasmana fudbalera Bosne i Hercegovine na Svetsko prvenstvo u Brazilu, obeležavanje šestogodišnjice smrti Tošeta Proeskog i dnevni izveštaji konzilijuma lekara o zdravstvenom stanju Jovanke Broz, svrstavaju u ovu prvu, čak i na poslednjem popisu srpskom, potpuno marginalnu grupu? Valjda je Jugoslovena tek nešto manje od vitezova džedaja i Eskima. Podrazumeva se, ne verujemo više ni u šta, a kamoli u vremeplov.
Ali mnogo njih je, a znam ih, busaju se u srpske grudi, krišom pustilo suzu, kada je gledalo kako autsajderi Bosanci padaju u fudbalsko-nacionalni trans, a njihov televizijski komentator, valjda mešavina Milojka Pantića, Mladena Delića i Džerija Springera, urla u mikrofon... Mora da je i Mile Dodik, a takav je, duša od čoveka, iskreno želeo da Bosna ode što dalje od Banjaluke. Pa makar i u Brazil.
Odavno sam pristalica infantilne teze da se SFRJ zapravo nikada ne bi ni raspala da je ona čuvena reprezentacija Jugoslavije pobedila Argentinu u mitskom četvrtfinalu Svetskog prvenstva. Na toj utakmici, a bila je 1990. godina, Jugoslavija je nadigrala svetskog prvaka i Maradonu. Igrali smo u toj prokletoj Firenci bez Refika Šabanadžovića, jer je međunarodna zajednica već duboko uplela prste u raspad stare Juge, pa je Refik zaradio crveni karton samo zato što je dva puta mrko pogledao Dijega Armanda.
Tada je Safet Pape Sušić, već odavno spreman za penziju, bio stub ekipe, jer je tako hteo samo jedan čovek – Sarajlija po rođenju, Hrvat po krvnim zrncima, Jugosloven po opredeljenju i genije fudbala Ivica Osim. Nikada Osim nije preboleo raspad zemlje, pa je otišao u Japan, što dalje, da nas više ne gleda. Kao što je znao zašto je Pape veliki, valjda je znao i šta nas čeka.
Možda zato navijamo za Bosnu. Verovatno zato, kada se setimo Tošeta Proeskog, pomislimo da je oduvek bio jedan od nas. Zbog toga, dok držimo palčeve Jovanki da pobedi, kao na Sutjesci, dobijamo te tugaljive i zabranjene napade sećanja, koje političke i intelektualne elite ismevaju.
Naravno da bi se Juga raspala i da je Dejo Savićević dao Argentini gol sa pet metara, u produžetku. I naravno da ta stara zemlja više nikada neće oživeti. Ali je naša dužnost da se s vremena na vreme setimo, ne zbog toga što smo emotivno labilni na ovu promenu vremena, već zato što je lekovito verovati u bajke.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 19.10.2013.
