Izvor: Vesti-online.com, 22.Okt.2013, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Jovanka, Đedo i Dedo

Nikakva sentimentalna osećanja ne gajim ni prema bivšoj Jugoslaviji, a onda ni prema Titu, niti pokojnoj Jovanki, Bog da joj dušu prosti. Verovatno je to zbog mladih godina, čitanja kojekakvih knjiga koje nisu bile poželjne u komunizmu, kućnog odgoja, preživljenog građanskog rata u kojem su se raspršile sve gluposti o bratstvu i jedinstvu, ljubavi među narodima, i floskulama tipa "ko nas zavadi".

Žarko Marković

Pedesetak godina trajanja nekadašnje velike >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << države fascinantne su samo i isključivo zbog činjenice da je neko uspeo, bar na nekoliko decenija, da na Balkanu stvori prividan mir, i formira državetinu.

To što je taj sistem od početka bio postavljen na labavoj konstrukciji koja se srušila čim je njegov glavni kreator preselio u večna lovišta je još fascinantnije. Veće veštačke tvorevine od bivše Jugoslavije nikad nije bilo na celom svetu. Naravno, rizikujem da stanem na žulj onima koji tvrde da se tada dobro živelo i da je to bilo najvažnije. Ali, ako ništa, slažem se sa njima da ni ova današnja "demokratija" koju imamo nije ništa bolja.

Smrt Jovanke Broz nije definitivan kraj jedne epohe, kako to bombastično sada uzvikuju neki mediji, pa i zvaničnici. Kraj te epohe počeo je istog onog momenta kada je prekinuta fudbalska utakmica na Poljudu između, gle čuda, Hajduka i Zvezde, nastavio se na Maksimiru desetak godina kasnije, a definitivno zapečaćen u oblaku puščanog i topovskog dima, od Slovenije do Kosova. To što je Jovanka u izolaciji preživela te događaje proizvodi samo osećaj sažaljenja jer je svojim očima videla kako se raspada ono što joj je suprug uz, kako se ispostavlja, njen veliki uticaj, gradio.

Ako niste jugonostalgičar, zaista nema mnogo razloga da se previše žali za Jovankom. Naživela se, bila uticajna u najboljim godinama, učestvovala u najvažnijim svetskim procesima, kakve današnje prve dame lokalnih balkanskih pašaluka mogu samo da sanjaju, dok se slikaju sa Barakom Obamom, pravim ili voštanim. A biće joj ispunjena i poslednja želja da bude sahranjena uz supruga, na poslednjem svetištu bivše države, uz Kumrovec, iako je nesigurno da li se Tito tamo uopšte rodio.

Jovanka Broz će, po svemu sudeći, ključne tajne bivše države i svog života sa Titom, odneti u grob. Knjige o njenom životu objavljene ovih dana, koje će, zbog spleta okolnosti, na aktuelnom beogradskom Sajmu knjige verovatno biti razgrabljene, očigledno neće biti dovoljne jer neće dati odgovore na neka izuzetno bitna pitanja koja zanimaju sve koje prema bivšoj državi ne nastupaju sa predosećanjem ljubavi i žaljenja, već iz čisto istorijskih razloga.

Jer, velika je šteta što će ostati nerazjašnjena Titova prošlost pre Drugog svetskog rata, sukob sa Staljinom, Goli otok, priča o tome ko je ubio doktora Mladena Stojanovića, zatim sudbina Aleksandra Rankovića ili Džemala Bijedića, zašto se skrivao Jasenovac, ko je odgovoran za Blajburg i mnoge druge priče. Sigurno je da će ta pitanja još neko vreme, možda čak i nekoliko decenija, biti obrađivana u ovoj regiji, sve dok ne izumru i poslednji, nešto nebitniji svedoci, komunističkih vremena.

U Sarajevu nema većeg lamentiranja nad nesrećnom Jovankinom sudbinom. Tamošnji Bošnjaci i Bosanci drže do svoje "svetle" antifašističke tradicije, pa se upinju iz petnih žila da to dokažu tako što proslavljaju 25. novembar kao dan nekakve državnosti Dejtonom uspostavljene BiH.

 

Koliko je to licemerno, pokazuje i fakt da je ulica Vojislava Kecmanovića Đede, predsedavajućeg ZAVNOBiH-a u Sarajevu preimenovana u ulicu zelene beretke iz građanskog rata, Nusreta Šišića Dede. Ako ne poštuju Đedu, a slave Dedu, logično je da ne žale ni za Jovankom, a možda uskoro prestanu da slave i dvadeset peti...

Nastavak na Vesti-online.com...