Izvor: Politika, 21.Dec.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još verujem u bunt
Slikarka Sonja Radan, čija je izložba „Žena u znaku žudnje” otvorena u Atrijumu Biblioteke grada, u Londonu, gde živi i stvara, bavi se i art terapijom
Pronalaženje mesta žene, utvrđivanje ženskog identiteta i inicijacija u bitna životna doba tema je izložbe „Žena u znaku žudnje” slikarke Sonje Radan koja je otvorena u galeriji Atrijum u Biblioteci grada Beograda do 18. januara. Čežnja tih žena, koje su pomalo umorne, pune iščekivanja, ali i pomirenosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << često spuštenog pogleda, ne staje samo u jednu sliku, a do sada ih je video Beč, Dubrovnik, Pula, Zagreb, Sarajevo, Tuzla, Brčko, Novi Sad.
„Priroda žudnje sa mojih slika vuče korene iz priče o mladosti koja prolazi. Žene na tim platnima nose nakit prethodnih generacija, iz Zemaljskog muzeja BiH u Sarajevu, koji je zatvoren, a njegove replike napravila su braća Sofić, iz stare sarajevske zlatare, i na mojim platnima oteti su od zaborava”, kaže slikarka Sonja Radan, koja je diplomirala na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu, a već 20 godina živi i radi u Londonu.
Na izložbi su predstavljena ulja na platnu – portreti, kompozicije, aktovi, ali i oslikana svila i likovi na crepovima i drvetu koje je pronađeno na otpadu.
– Likovi rađeni na drvetu liče na one sa ikona. Ikone su inače pravljene u malom formatu da bi, kada se zarati, čovek koji napušta kuću mogao da je uzme pod ruku i da beži iz svog doma. Oživela sam i goblene, kao deo prošlih vremena, i ručni rad ukombinovala u svoje slike i oslikala ga. Što je manje materijala, umetnik mora da bude maštovitiji. Kada pronađem odbačenu dasku, makar u njoj bio samo jedan ekser, znam da je i u njega neki čovek uložio svoj rad, i vidim u njemu priču – ističe Sonja Radan.
Nekada je imala svoj atelje na ostrvu Mulo kod Primoštena, gde je stvarala okružena morem, pored svetionika. Danas, u londonskom stanu, kako kaže, porani kao đak prvak i slika svaki dan. Drži i časove art-terapije, tzv. terapije crtanjem, koje pohađaju žene od 50 do 100 godina. Najstarija ima 99.
– Reč je o organizaciji Majnd u opštini Brent. Polaznice su ometene u razvoju. Pričamo o radovima, one slikaju i posle toga odu relaksirane. Kada im dam za temu mrtvu prirodu, neka od njih celu tu kompoziciju smesti u ćošak papira. Po tome prepoznajete da ima problem sa okolinom. Dan po dan, pričom i slikarskim pokušajima, napreduju. Neke ne vole da crtaju, jedna Irkinja na času samo peva, dok ostale rade. I u tim crtežima nađem inspiraciju za svoje radove, a pravimo i izložbu od svega urađenog.
Sonja Radan sarađivala je i sa umetnicima koji žive u Londonu – Tamara Jovandić, Saša Vidaković, Željko Ćorović i Dajana Suk, a svi su sa sarajevske akademije.
– Držimo se projugoslovenski u Brentu, gde se govori oko stotinu jezika. Okupljamo se na tematskim zabavama, slavimo osmi mart u pabu, i tada uvek sakupljamo novac za dom za nezbrinutu decu u Sarajevu, za poplave i slično – kaže slikarka.
Inspiriše je literatura, pa tako trenutno ponovo čita „Tvrđavu” Meše Selimovića i „Dosmrtne ostatke” sarajevskog pesnika Vladimira Albaharija, koji živi u Britaniji.
– Odlazak iz zemlje i žal za onim što je ostalo ostavlja trag na mojim radovima. Započela sam ciklus o ovoj poslednjoj revoluciji u Sarajevu, kada je zapaljena zgrada vlade. Naslikala sam buđenje Sarajeva, jer vidim da su i ljudi iz sveta kulture letargični. Kada ih pitate zašto oni ne protestuju, kažu da ljudi na položaju nemaju sluha za umetnost. A sindikati u Londonu i dalje imaju moć da izguraju svoja prava ukoliko se desi neka nepravda. Još verujem u bunt i čini mi se da sam, s godinama, sve optimističnija – zaključuje naša sagovornica.
M. Sretenović
objavljeno: 22.12.2014.
