Izvor: Glas javnosti, 19.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jezik na službenom putu
Preuzimajući dužnost, novoizabrani predsednik vojvođanske skupštine, Mađar po nacionalnosti (ime mu zasad ne pamtim, prepuštam da se imena sama od sebe upamte, pošto se sama od sebe i zaboravljaju) obratio se poslanicima na čak šest službenih jezika u pokrajini. Baš lepo. I lepo je što su to mediji s ponosom preneli, jer tako saznajemo ponešto o izabranom državnom kadru.
Naravno, računam da je, u šestostrukom službenom vokabularu predsednika pokrajinske skupštine, i srpski, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << iako u izvesnim prilikama nešto malo manje služben, s obzirom na to da poslanici na ovom jeziku, uz časne izuzetke, uglavnom psuju i mrmljaju, a psovke ne ulaze u stenograme i ne spadaju u službenu komunikaciju. Čak i onaj službeniji deo srpskog jezika natrunjen je svakojakom tuđinštinom i izdeljen među istojezičnom jugoslovenskom braćom, pa pre liči na neku vrstu modernog esperanta, nego na samog sebe.
Razumljivo, narodi u svakojakim istorijskim previranjima, ratnim i stradalnim pogotovo, imaju naročito izraženu potrebu da objasne svoju situaciju. Nekada moćni i kulturno visoko profilisani Gali, na primer, prihvatili su jezik germanskih napadača kako bi, sebi i potomstvu, rastumačili ono što im se dešavalo. I Srbi su kroz svoju burnu istoriju u svesti i jezičkim riznicama „lagerovali“ turcizme, germanizme i mađarizme. Reč je uglavnom o zanatstvu ili vojnoj terminologiji, o odbrambenoj leksici preuzetoj od napadača.
Posle dugotrajnog i krvavog „razdruživanja iz suživota“, posle „besmislenih ratova koje je lično poveo“, u plićaku srpskog jezika pluta dodatni talog novoustašizama, a jezičko koleno Srba s onu stranu Drine, na različitim lingvističkim nivoima, na planu melodije, recimo, zapljusnuli su „šehitizmi“ i druge kvarne reči. Otuda u današnjem srpskom Vavilonu šta god da kažeš na srpskom jeziku, kao da nisi ni rekao ako nisi potegao bar još po jedan službeni jezik sa svakog od nokata na levoj ruci. Jedno od osnovnih nacionalnih obeležja time je stavljeno u podređen položaj manjinskim identitetima. A i to je službeni stav. O Evropi da ne govorimo. Čime se identifikuje današnja zajednica evropskih članica? Najpre množinom jezika. Celokupni identitet unije vremenom će se „natopiti“ kulturnim identitetom evropskih nacija. Srpskom jeziku ostaje da još zadugo žvaće priču o investicionim fondovima i ostalim đelićevskim muhoserinama.
Uspešnost u promociji evropske ideje na unutarnacionalnom planu, nisu nam to saopštili, u suštini je zavisila od pečata koji su joj utiskivali njeni zagovornici. Kod nas, ta je ideja pretvorena u ideologiju kojom se krvavo manipuliše, a jezik manipulacije izrodio se u vokabular nove okupacije, jer politički fićfirići u srpskoj tradiciji pojam nacionalnog interesa poistovetili su sa spoljnom politikom. Centralno pitanje je kakva poruka je poslata vani, a ko šiša poruke poslate unutra. Unutrašnje stanje, po toj tradiciji, opisuju najniže karakterne crte nacije, rđa koja je pozobala nacionalni identitet. Zato, dok lažu, gledaju nas pravo u oči: znaju da ne znamo da lažu.
U nekadašnjim jugoslovenskim udžbenicima geografije nije pominjano postojanje srpskog življa u okolini Plitvica ili Pakraca. Udžbenici savremene globalističke škole ne pominju nas ni u okolini Beograda ili Niša. Na red ćemo stići tek kada se afirmišu sve službene istine i kada se u službenoj upotrebi dokusure oni potencijali jezika jedino kadri da opišu tragičnu pozadinu službenih zamajavanja.
