Izvor: Politika, 16.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jezik mladosti
Deset dana koji su mlade iz Norveške, Makedonije i Šumadije učinili bogatijima za prelepe uspomene
GORNJI MILANOVAC – Moglo se ovo dogoditi u skopskoj opštini Čair, u norveškom gradiću Mušjen, a desilo se u gradu pod Rudnikom. I dobro je što je tako, jer posle svega, baš je potrebno da nas drugi upoznaju i "iznutra". A kad su još mladi, onda je pogodak dvostruk, jer – na mladima ostaje svet.
Agilni sekretar Crvenog krsta Tomo Marković sabrao je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pod Rudnik tridesetak devojaka i mladića: 11 iz Norveške, 15 odavde i četiri devojke iz Makedonije. Više od zvaničnog seminara (istorija i suština Crvenog krsta, međunarodno humanitarno pravo, komunikacije) bilo je nesputano, desetodnevno druženje, bezmalo 24 časa dnevno.
– Svako od nas domaćih je uzeo za ruku po jednog gosta i odveo svojoj kući. Na spavanje, na ručkove, na razgovor. Kod mene je bila Lena iz Mušjena. Već sledeći dan upoznali smo sve: Oliju, Janitu, Sesiliju, Magnusa, Toma, Tura, Rubena, Vilija, Džona i Uvea iz Norveške; Elenu, Kristinu, Moniku i Lidiju sa Vardara. Makedonke smo smatrali našima, pa smo se, zajedno sa njima, više posvećivali potomcima slavnih Vikinga – priča Milena Radulović.
Jezik za sporazumevanje bili su – mladost i radoznalost. Naravno, malo srpski, malo makedonski i engleski naučen u školskim skamijama. I ništa nikom nije ostalo nejasno. Petnaestoro domaćina se potrudilo da gosti vide Vraćevšnicu, Kragujevac, Norvešku kuću, Brdo mira, uzornu fabriku posuđa "Metalac". Uveče, opuštanje, uz pesmu i igru, u "Afroditi", "Kalimanosu", "Bonsu" i "Pod tremom". Jedne večeri su, u dvorištu Mileninog druga Nebojše, roštiljali do pred zoru.
– Meni se najviše dopalo ćufte, pire i pasulj. Jela sam još sir i kajmak, a morali smo neizbežno tri puta da nazdravimo i sa šumadijskom šljivovicom. Ne pamtim da smo ikada bili veseliji – sažima kulinarski utisak plavokosa Lena.
Mladi nikako da shvate kako to, u svetu, ljude mogu da razdvajaju različitosti. Milena veruje da baš to treba da privlači.
– Eto, za plavokose i svetlopute Norvežane smo mi, tamni, temperamentni i druželjubivi, bili pravo radosno otkriće. Pokazale su to suze pri rastanku: vrcale su i niko nije pokušavao da ih sakrije. A bilo je i toga. Najpre dugi pogledi, pa prvi poljupci, a onda razmena adresa, telefonskih brojeva i mejlova.
Pri kraju desetodnevnog druženja, dogodila se – međunarodna svadba. Istina, ne naprečac i na prvi pogled: Turil Goberg iz Mušjena i Predrag Radojević iz Milanovca su se znali sa jednog ranijeg sličnog susreta. Turil je kćerka Ulava Goberga, dugogodišnjeg predsednika Norveško-jugoslovenskog društva (mnogo šta se promenilo, ali Društvo ne menja ime). Mladenci su se venčali pod Rudnikom, a onda otputovali na medeni mesec u Norvešku.
– Prvi put sam ovde, odlazim bogatiji za prelepe uspomene. Mladi u svim krajevima sveta su sa istim problemima, a ovakvo druženje, pogotovu u okviru humanitarne organizacije, pomaže im da se udalje od negativnih stvari. Učinićemo sve da ne ostane samo na ovom susretu – obećao je Norvežanin Vili Nestbi.
Kako bi svet bio lep kad bi se njegova sudbina mladima prepustila. I biće lepši nego danas ako, kroz 20 i više godina, Magnus i Janita, Elena i Monika, Milena i Nebojša ne zaborave dane provedene zajedno pod Rudnikom.
Boško Lomović
[objavljeno: 16.07.2006.]
