Izvor: Politika, 18.Mar.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jezik knjaževskih kancelarija
Radovan Beli Marković je pisac koji želi da u svoje pripovetke i romane vrati i jezik stare srpske književnosti i jezik Dositejevog doba i jezik naše epike
Izdavačko preduzeće „Albatros plus” iz Beograda, objavilo je knjigu eseja Radivoja Mikića (1950), književnog kritičara, esejiste, profesora Filološkog fakulteta, pod naslovom „Priča i mit o svetu” (Ogledi o prozi Radovana Belog Markovića). Po liričnosti, koju uključuje u priču, i po načinu na koji opisuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << unutrašnji svet svojih junaka, kaže Mikić, R. B. Marković jedinstvena je pojava u srpskoj književnosti krajem 20. i početkom 21. veka.
R. B. Marković pojavio se na književnoj sceni kada su na njoj vladali Vidosav Stevanović, Miroslav Josić Višnjić i Milisav Savić. Po čemu se on izdvojio iz ove generacije?
Kod nas postoji običaj da se pisci svrstavaju u grupe i kad za tim nema potrebe. Tako se dogodilo da je i nekoliko najznačajnijih proznih pisaca koji su se oglasili u drugoj polovini šezdesetih godina dovođeno u vezu na osnovu pretpostavljenih,a ne stvarnih sličnosti, čak je i nekoliko pisaca koji su se javili nešto kasnije povezivano sa njima, verovatno sa željom da se umanji originalnost njihovih poetika. Jedan od tih pisaca bio je i Radovan Beli Marković. Već prve pripovetke ovog pisca, a posebno kratki roman „Palikuća i Tereza milosti puna”, bili su znak da je na književnu scenu stupio osoben pisac, pisac koga malo šta povezuje sa onim vidom našeg književnog nasleđa sa kojim su, inače, dovođeni u vezu i Stevanović, Josić Višnjić i Savić. Beli Marković jeste zbivanja smeštao u prostor čiji je geografski centar reka Kolubara, ali on je koristio pripovedački postupak koji nije realistički, a nastojao je i da relativizuje granicu između poezije i proze i da dođe do jednog novog modela kompozicije proznog teksta.
Prozu R. B. Markovića karakterišu lirski elementi, s jedne, i groteskno-humorni elementi, s druge strane. Ima li, uopšte, dobre literature bez humora i ironije?
Radovan Beli Marković je pisac čiji je pogled na svet obojen izrazito tamnim bojama. Mnogo je njegovih junaka čije je unutarnje svetove naselila duboka melanholija. To je, verovatno, razlog što je ovaj pisac toliko posezao za lirskim elementima, pošto su mu baš oni omogućavali da govori o onim temama koje u prozi nisu tako česte (osećanje prolaznosti, pustoš i praznina u ljudskom biću, nemogućnost da se ostvari bilo koji naum),a koje su podesne za razotkrivanje duševnih pejzaža. Isto tako, znajući da će slika sveta u njegovoj prozi biti nužno monohromna, Beli Marković je posezao za groteskom i humorom, očekujući da one unesu u njegovu prozu toliko potrebne prelive, stvaranje one izmaglice u kojoj se duševni obris ljudskog bića više naslućuje nego što se vidi jasno.
Knjiga „Živčana japija”, po mnogo čemu, prelomna je u stvaralaštvu R. B. Markovića. Jezik, koji autor koristi, blizak je poeziji?
Radovan Beli Marković jedan je od najboljih poznavalaca naše poezije, on lako ulazi u različite pesničke svetove,a lako osvaja i čisto pesničku tematiku. On, isto tako, dobro zna da u modernoj književnosti važno mesto imaju hibridni književni oblici i kad god je mogao on je posezao za lirski obojenim književnim izrazom. Knjiga „Živčana japija” to najneposrednije pokazuje, a ona ima važno mesto u opusuBelog Markovića, pošto se u njoj dovršilo njegovo književno sazrevanje.
U mnogim svojim knjigama, R. B. Marković koristi jezik Dositejevog doba. Kakva je funkcija tog jezika?
Srpska književnost je više puta menjala svoju jezičku i stilsku osnovicu. Tako su se, gotovo mehanički, pojedini tipovi književnog jezika i stilova „udaljavali” i od pisaca i od čitalaca. Kad je, u novije vreme, dobila na značaju svest o tradiciji, pojavili su se pisci koji su želeli da u svoja dela vrate jezike i stilove iz naše prošlosti. Radovan Beli Marković je pisac koji želi da u svoje pripovetke i romane vrati i jezik stare srpske književnosti i jezik Dositejevog doba i jezik naše epike i jezik takozvanihknjaževskih kancelarija. I to kod njega nema ornamentalnu ulogu, nije puki ukras, već posledica želje da se danas nešto kaže onako kako bi se reklo u bližoj ili daljoj prošlosti. Drugim rečima, Beli Marković želi da iznova integriše memoriju naše kulture. On se pritom izlaže i riziku da ga odbace nestrpljivi čitaoci, oni koji traže informaciju, a zaziru od lepote, od „muke sa rečima”.
Knjiga „Priča i mit o svetu”, povezana je s knjigom „Pesma i mit o svetu”, o poeziji Novice Tadića. Šta spaja ova dva umetnika?
Novica Tadić i Radovan Beli Marković su najpre savremenici i pripadnici iste književne generacije. Obeležilo ih je i to što su i jedan i drugi, jedno vreme, imali marginalni položaj u našoj kulturi. Kad je Novica Tadić otišao sa ovog sveta, Radovan Beli Marković je u izjavi za novine rekao kako je ovaj naš pesnik život podnosio kao opekotinu. To se može reći i za samog Markovića. Povezuje ih, nema sumnje, i duboko tragično osećanje života i potreba da se tragika zaodeva u humor i ironiju. Kod Tadića je u drugoj fazi njegovog pesničkog rada važno mesto dobilo i božje prisustvo u svetu, dok je Beli Marković izlaz iz duboke melanholije,u koju zapadaju njegovi junaci,tražio u sferi metafizike, pa je zato svog pripovedača označavao i kao „filozofa straha od gušenja”,u tami doba i života.
U kakvom je stanju danas književna kritika kod nas i šta je njen glavni zadatak?
Književna kritika je danas, čini mi se, u dubokoj krizi. Predstoji joj da iznova definiše svoju ulogu i načine na koje će tu ulogu da ostvari. S jedne strane su došla velika teorijska saznanja, a sa njima i jedan složen i ponekad mutan jezik, nepodesan za obraćanje svima koji nisu književni stručnjaci, dok je sa druge strane kritičare zapljusnula velika književna produkcija i izdavački i spisateljski marketing koji traži golu apologiju. Kritika, to je moje mišljenje, treba da obnovi etičke postulate, da se, narodski rečeno, vrati poštenju, mada u društvu u kome je sve u javnoj sferi razorenoto ne može biti lak zadatak.
-------------------------------------------------------------------------------
Klasici kroz pola veka
Ko će od nove generacije pesnika i proznih pisaca biti klasik kroz pola veka?
Tu vrstu opklade trebalo bi da prihvate moje mlađe kolege. Ja sam, dosta davno, i Novicu Tadića i Radovana Belog Markovića doživeo i tumačio kao klasike. Oni to danas jesu, naravno zahvaljujući samo vrednosti svojih opusa. Njihove naslednike će birati neko drugi.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 18.03.2013.
