Izvor: Vesti-online.com, 20.Jun.2015, 06:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Jevanđelje Đavolovo

Ponovljeno je hiljadama puta, ali nije naodmet još jednom: Đavolov osnovni cilj je da ubedi smrtnika da ne postoji. Kad u tom naumu uspe, onda bez otpora gura svoje ideje, na kojima se sve više temelji takozvani moderni svet, oličen u Zapadu.

Međutim, u poslednje vreme i Satana se izbezobrazio i, nadajmo se, preigrao. Njegovi izaslanici na Zemlji (ako Nečastivi lično već i ne šeta među nama) uveliko su krenuli u sprovođenje đavoljeg jevanđelja: pedofili i pederi dobijaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << pravo glasa, pravoverni u Ukrajini gore na lomačama, krst je okrenut naopačke.

Ko je bar jednom osetio mistični mir pravoslavnih manastira, skrušenost posvećenika veri i slušao o stradanju za časni krst, od prvih hrišćanskih mučenika do igumana Pajsija i starca iz Klepaca, tome se krv ledi od najnovijeg mamca iz Vatikana.

Papa Franja, naime, poziva pravoslavce na dogovor sa katolicima kako bi se Vaskrs (a po njihovom Uskrs) slavili - istog dana. Kaže, nekako bismo se dogovorili, malo je falilo pa da kaže - pogodili. Kao sa seljakom koji prodaje ovce na stočnoj pijaci.

Papa je usput pokušao da bude duhovit opaskom da nije logično da Hristos vaskrsava dvaput. Odgovorio mu je munjevito vladika Nikanor (tvrda struja, kažu drugosrbijanci): ne dao Bog da ikada zajednički slavimo Vaskrs, prvo se pokajte za strašni međuhrišćanski raskol i sva ostala nepočinstva, vratite se u okrilje prave vere i sve će doći na svoje mesto.

I Hristos će, kao što treba i dolikuje, vaskrsavati jednom godišnje.

Beše među mnogim glasovima razuma i poneki bludni sin, privučen zavodljivom mogućnošću da iz firme stranog gazde put otadžbine svake godine krene kad i ostali svet, a ne samo kad se voljom kalendara Vaskrsi poklope.

Presitna je to, braćo, muka da bi se okrenula leđa datumima koje slavimo stotinama godina. Šta je sledeće, Božić u decembru? Đurđevdan u aprilu? Sveti Nikola kad mu vreme nije?

Date li prst, ode ruka, a posle ruke očas posla i glava.

Teški su dani, što reče naš samozvani velikomučenik, pred nama. Skolila sila sa svih strana, sabili nas na ovo malo zemljice, a Ugari dižu zid da im beda sa juga ne opogani carstvo.

Poslednjem bastionu izvornog srpstva, najmlađoj srpskoj državi, podmuklo namiču omču na vrat. Nema više oštre turske sablje dimiskije, ali ima zapadne rezolucije koja seče gore nego buljuk janjičara. A, u prestonom Beogradu muk, nije se sa Đavolom kačiti, Đavo samo čeka priliku da jednim zamahom otfikari dve glave.

Ko mu sme na crtu? Zar nejaki Vođa i njegovi jurodivi dvorjani koji mu čuvaju leđa od naroda dok sledbenici Nečastivog lome komad po komad ove napaćene, ali časne zemlje, krvlju natopljene. A, krvi joj, prokletoj, nikad dosta.

Ko zna koji put u istoriji suočeni smo sa strašnom dilemom: carstvo zemaljsko, ili nebesko? Ili, možda, više ni taj izbor nemamo? Kanda je Đavo popunio kvotu svojih miljenika, dug je red pred njegovim vratima, tiskaju se tamo i oni što smo ih, naivni i zabludeli, smatrali braćom po krvi.

Ovako golima i bosima, sem vere pravoslavne, tvrde i postojane, bog zna šta nam drugo nije ni ostalo. Ne odbranimo li koren iz koga smo iznikli, grana nam ne gine.

Za početak - ne dajte Vaskrs! Inače se ne nadajte vaskrsenju.

Nastavak na Vesti-online.com...