Izvor: B92, 03.Okt.2018, 23:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelena je dokaz " čuda su moguća
Jelena Vesković je dete koje je detinjstvo provela na planini Rudniku. Na svežem vazduhu, rasla je zdrava, vesela i bezbrižna.
Od sportsko-rekreativnih aktivnosti Rudnik je nudio samo folklor i karate. Jelena je išla na obe. Volela je da igra i bila uspešna u omiljenoj borilačkoj veštini. I ništa nije ukazivalo na to da će joj se život uskoro promeniti iz korena.
Samo jedan ledeni, prazan pogled na njenu majku bio je signal roditelju da se nešto čudno dešava.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Molila je lekare da je pogledaju, da urade analize i provere šta nije u redu, ali je za uzvrat dobijala uveravanja da je sve u redu i da majka fantazira. Čak su joj I najbliži govorili da preteruje, da je dete zdravo, da nema ni jedan simptom ikakve bolesti.
Ogromnom upornošću je uspela da dete odvede na ispitivanje koje je pokazalo strašnu istinu – Jelena ima tumor na mozgu veličine mandarine, koji hitno mora da se odstrani. Ili je gube. A ako ga uspešno odstrane, neće biti bez posledica – ostaće slepa ili nepokretna.
U glavama porodice Vesković bio je haos, sve se u trenu okrenulo naglavačke. Tumor je odstranjen, a posledice ostale. Pred roditeljima je bila još teža bitka – kako devojčici od 14 godina reći da možda nikada više neće stati na noge, da će biti u kolicima do kraja života….
Neće joj to ni reći, jer su rešili da veruju u ono što je rekao doktor, da postoji mala šansa da uz veliki trud i rad jednom možda ustane i napravi nekoliko koraka.
Majka je rekla: Ako ta mogućnost i teoretski postoji, mi ćemo sve učiniti da naša Jelena ponovo stane na svoje noge.
Uz godine nadljudskog napora, snage, volje i vere, Jelena je danas samostalno na svojim nogama. I ne samo to: vratila se karateu i već godinama osvaja medalje. Nezaustavljiva je, neustrašiva i veliki borac. I ogromna inspiracija svima koji veruju da su čuda moguća. Jer, Jelena je dokaz da jesu.
Da nešto nije u redu, primetila je njena majka Lidija kada je Jelena bila treći ili četvrti razred, kada je učitelj majci skrenuo pažnju na to da Jelena ne zna da crta. “Ja zadam jednu temu”, kaže učitelj, “a ona nacrta nešto sasvim deseto”.
Mama kaže, pa dobro nisu svi umetnici. Ali, ipak to ju je malo uznemirilo.
Ono što je bilo veći alarm jeste da je primetila da je Jelena ponekad pogleda nekim ledenim pogledom, koji je viđala samo u filmovima.
Jelena kaže da je bila svesna svega, ali da nije znala šta je, odnosno to se dešavalo van njene kontrole. To se dešavalo jednom u 4-5 meseci, nije bilo svakodnevno.
Lidija je insistirala da odu kod lekara, znala je da nije razmaženo dete, da se nešto događa, ali nije slutila šta.
Prvo snimanje glave je pokazalo uredan nalaz.
Majka traži magnetnu rezonancu, koja je pokazala da dete ima ogroman tumor u glavi.
Doktori kažu da će ga ostraniti, ali da će ostati posledice. Kakve – ne znaju sa sigurnošću, ali paraliza I slepilo prate takve zahvate.
Iako je operacija prošla u najboljem redu, Jelena se probudila bez ikakvog osećaja po celoj levoj strani tela. A da stvar bude još gora – shvatila je i da ne vidi.
Doktor kaže da će se vid verovatno vratiti, ali da potpuna funkcija leve strane neće, ali ono što može jeste da desna strana preuzme funkciju leve, vremenom, uz puno rada. Majka je rekla: pa, dobro, ako to može da se desi, desiće se!
Majka je Jeleni objasnila situaciju I rekla joj: samo tvojom voljom i upornošću možeš nešto da uradiš, od tebe zavisi! Ako budeš želela da hodaš, hodaćeš, ako se ne trudiš, bićeš u kolicima ceo život!
Dobila je 30 dana rehabilitacije u banji Selters u Mladenovcu, ali su majka I ćerka tamo ostale devet meseci.
Svakodnevne vežbe sa terapeutima nisu davale rezultate. Van vežbi, majka je uporno masirala, stalno radila neke vežbe sa njom, dok su gledale televiziju ili čitale. U jednom momentu, majka, na ivici snage, odlučuje da promeni taktiku. I rešava da - Jelenu stavi na noge.
I tada je rešila da će hodati zajedno sa Jelenom, gurati njene noge I podsticati joj nerve I mišiće. Podigla je svoje dete oko struka, uhvatila je čvrsto ispod pazuha, jer je Jelena padala, I otpozadi je terala da hoda.
Desnu nogu je terala sama da pokrene, a levu joj je ona gurala I podizala svojom. Hodala je umesto svog deteta. I tako noseći je, izašla je do vrata hotela. Uzela vazduh I krenula. Hodale su majka i ćerka krug oko zgrade, majka je nosila i podizala joj levu nogu, usput je preslišavala školske lekcije I pričala neke neobavezne priče. Obišle su krug oko zgrade. Lidija je pogledala na sat. Prošlo je osam sati! Osam sati okolo hotela, ali su ga obišle. I to je bio početak.
I tako su njih dve svaki dan popodne, posle terapija, pravile krug oko zgrade, koji je svaki put trajao osam sati. I nisu se obeshrabrile. Hodale su, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Svaki dan, krug od osam sati. Sve dok jednog dana Lidija nije slučajno primetila da je njihov krug potrajao samo 6 sati! To im je dalo novu nadu.
I ta terapija je išla sporo. Jedno jutro se Jelena probudila i rekla majci da počinje štrajk glađu, da neće više da jede u sobi, ja želi da jede u restoranu za stolom. Kada je shvatila da je njena ćerka ozbiljna, Lidija uzima svoje dete ispod miške, I kreću na doručak do restorana, oko sedam sati. Polako, korak po korak, stigle su na ručak, koji počinje oko 12!
Jelena je do tog perioda već uspevala da sedne, ali i dalje nije osećala levu stranu. Ipak, uvežbala je da težište prebaci na desnu stranu, baš kao što je rekao doktor posle operacije.
Dve godine posle operacije, one čuju da bi bilo dobro da odu u Ribarsku banju, jer tamo ima nekih novih terapija koje bi bile dobre za Jelenu. Ali, već preumornoj majci jako je smetala sumporna voda u banji, stalno joj je bilo muka, povraćala je i gubila je snagu zbog toga. Ali, izdržavala je, jer je bilo terapija koje su bile dobre za Jelenu.
Jedno jutro, Lidija se probudila, ali nije mogla iz kreveta. NIje osećala ni noge, niti ruke, nije imala snage da se pomeri, a gde još I da ustane. Instiktivno je rekla ćerki: “Jelena, idi po doktora!” Ne razmišljajuči kako će njeno dete, koje se do tada kretalo isključivo uz njenu pomoć, prvo ustati samo, a onda I preći dug put do doktora. Jelena je primetila da je mama pala, klonula, da je snaga izdala I da joj sada treba njena pomoć.
Ni danas se Jelena ne seća kojom nadljudskom snagom je ona uspela da siđe sa kreveta, dođe do vrata, izađe na hodnik I polako, pridržavajući se za šta god je uspela, da stigne do lekarske sobe. I onda je stiglo: Ona je prvi put, posle toliko vremena, potpuno sama, bez ičije pomoći – ustala I hodala, dozvala je pomoć za svoju majku. Ona dakle može! Od tog trenutka, više ništa nije bilo isto.
Jelena se polako oporavljala, vratila se u školu. Tamo je malo ko znao kroz šta je prošla, toliko je uspela da se oporavi.
Jelena je uspela da završi I fakultet. Uporedo sa studiranjem, Jelena je poželela da radi, da bude korisna. Dogovorila se sa mamom da njih dve na smenu rade u prodavnici koju drže, majka pre podne da obavi dobavljaće i ostalo, a Jelena poslepodne, i kada ima manje posla. Bojala sa kako će, ako neko žuri, ako bude puno ljudi ođednom, ako treba nešto da upakuje, da ponese više stvari odjednom, da ne otera mušterije.
Jelena se, zahvaljujući upornosti svoga oca, vratila sportu, karateu. Uz pomoć trenera koji je i sam uticao na to da se Jelena vrati treninzima, ona počinje ponovo, osam godina posle operacije, da vežba karate. Isprva je trenirala u specijalnim patikama koje inače nosi svaki dan, ali vremenom, izula se I trenirala bosa.
A onda je počela I da se takmiči. Bilo je to 2016. Tri godine posle Jeleninog povratka karateu. Skoncentrisala se i uradila katu, nesvesna bilo koga u Sali. Osvestio je aplauz koji je trajao koliko i njena kata. A umesto da se ona pokloni sudijama, oni su ustali I poklonili se njoj! Osvojila je prvo mesto, dobila medalju. I danas kaže da joj je ta medalja draža i od svetskog zlata!
Do danas, Jelena u kolekciji ima 6 zlatnih, 1 srebrnu, 1 bronzanu medalju, dva pehara, sa Državnog i Svetskog prvenstva.
Uz sve to, Jelena je našla vreme i za ljubav. Živi sa verenikom Stevanom i čekaju svadbu.
.jpg)
