Izvor: Blic, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelečkinje-barjačkinje
Zašto je Felipe Skolari, bivši prvak sveta u fudbalu, aktuelni vicešampion Evrope, udario Ivicu Dragutinovića?
Zbog Klementea, naravno.
Biciklista ga je, naprosto, „uradio". Očajnički potez sa tri špica u poslednjih dvadeset minuta samo belodano pokazuje koliko je Klemente van svih tokova savremenog fudbala. No, taj potez je uspeo – da nije, mislim da ga ni ovi što su ga doveli više ne bi držali na klupi - zato što je Klemente onoliko iskusan koliko je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i star. Video je da Skolari ignoriše očigledan pad energije svog tima, i počinje da vrši „estradne izmene", one koje će radovati portugalsku publiku. Video je da na terenu više nema vođe, makar Nuno Gomeš bio pred penzijom – on je ono što je Raul za Real; video je Bask i to, da naša uobičajeno bezglava igra ima na Portugalce sedativno dejstvo, da oni, naprosto, ne očekuju od nas bilo kakvu ugrožavajuću mogućnost sve dok Nenad Kovačević, zvani Tromzo, šalje opetovane pogrešne pasove, dok Jovanović pokušava da bude ono što nije, dok Stanković boravi na terenu u dubokoj ilegali. Klemente je video da je za Skolarija utakmica završena.
I odigrao je va bank. Ludački, hazarderski, očajnički, kao Ivanišević na drugi servis (možda bude as), protivno svakoj logici. To što je igrao Klemente, to nema stručni naziv, više liči na neko ukrštanje „između dve vatre" i „jelečkinje-barjačkinje", u Vojvodini i u Bosni poznato pod nazivom „eberečke-ebertute". Da je Skolari imao još koju izmenu, da nije izvadio Deka zbog nekog šiljokurana koji se nije sastavio s loptom – sada ceo cvet traži novog Mesija! – da je mogao Simaa da dodatno motiviše, da Kvarežma nije definitivno velika prevara – bilo bi dovoljno da se istrči pristojan kontranapad. Umesto toga, višak sreće da Ivanović primi loptu posle odbijanja od nečiju nogu i ne bude u aktivnom ofsajdu, učinio je da se Razjareni Bik Skolari oseti kao poliven koficom fekalija. Velika je budala ispao pred punim stadionom, čovek koji je pre samo pet godina bio prvak sveta, suvereno lako uštimavši tim u kome su bili svi Brazilci kojima ime počinje na R. Osim Romarija, naravno. A da to nije lako, mislim: harmonizovati te veličine, videlo se u Nemačkoj, prošlog leta.
I ma koliko Skolari tvrdio da mu je Dragutinović ceo meč spominjao familiju – što je toliko malo verovatno, koliko je pre tri dana bilo malo verovatno da će Srbija igrati alpski šampionat – reč je samo o staračkoj sujeti koja je proradila u času kada je shvatio da nije uspeo pobediti onakvu Srbiju.
Kakvu Srbiju?
Pa, nikakvu.
Prvih sat mi smo igrali „čvrsto i solidno". To, u našem slučaju, znači neefikasno i metiljavo. Gol smo primili posle prve greške glavnog defanzivca sredine terena koji je šabanadžovićevski nepotrebno srušio vodeću – i dalje tvrdim, precenjenu – zvezdu protivničkog tima. Simao je šutnuo odlično, ali ne i neodbranjivo da stara fora sa padanjem i saginjanjem, ovaj put čak dvojice, njihovih ispred našeg živog zida, nije prevarila majstore kakvi su, nesumnjivo, Vidić i Dragutinović. I da je Stojković malo bolje postavio taj živi zid. I da, na kraju krajeva, nije stajao samo korak predaleko od nebranjenog dela mreže. To se, uostalom, dešava. Sa nama je problem to što se takve stvari dešavaju gotovo redovno, a još više to što, posle takvog kiksa, obično ne uspevamo da promenimo igru. A zašto? Zato što naši selektori uredno odbijaju da imenuju pravog nosioca igre, pravog kapitena, svog generala na terenu, onoga koji će komandovati estetikom igre. Zašto je tome tako? Zato što se nije rodio novi Piksi? Pa, dok se ne rodi, pravi ga. Ne veruješ Saši Iliću? OK, pravi drugog. Od blata, kako znaš i umeš, daj nekom šansu, ubedi nekog stranca kako je baš super da igra za Srbiju, bilo šta. Jer, bez sredine nema fudbala, a bez plejmejkera nema igre.
No, mi to sve odavno znamo, i tu nema pomoći. Pobedimo li one Azijate koji nekim čudom igraju kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, valja nam se suočiti s Poljskom. Za to je potrebno imati pobednički duh i malo više konačno pronađenog stila igre. Možda ono što je pokušao Pantelić? Njegova peta bila je njegov najbolji i najveći doprinos srpskom reprezentativnom fudbalu, majstorija koja bi mogla biti uput šta činiti ubuduće: umesto srljanja po petercu i „ostavljanja srca na terenu" od koga se povraća i većim patriotama od mene, ne bi bilo zgoreg pokazati malo lucidnosti, igračkog mangupluka (što ga se, uglavnom, demonstrira na sudijama, a zbog čega se uredno dobijaju besmisleni crveni kartoni, sada već toliko često da čovek počinje sumnjati u elementarnu inteligenciju nekih od igrača), radosti igre, umeća finog zezanja na terenu. Sva je prilika da Azeri i Jermeni neće igrati kao Finska u Beogradu, što nama, navodno, nije odgovaralo.
Da je uspela Pantelićeva zvrčka, možda bismo znali šta dalje. Pošto nije, opet se valja osloniti na Klementeove staračke trikove.
A Skolari? Bez obzira na odluku neke birokratske disciplinske komisije, taj čiča je od srede u penziji.
Dubokoj.
