Izvor: Blic, 19.Apr.2012, 03:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jednostavna priča o Paradi
Priča o Paradi ponosa u Beogradu slična je većini drugih priča u tranzicionoj Srbiji. Imamo Ustav koji nedvosmisleno garantuje slobodu okupljanja građanima koji to žele i nekoliko zakona kojima se krajnje izričito zabranjuje diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije.
Svi ovi pravni akti ne ostavljaju nikakvu dilemu oko Parade, svidela se ona nekom ili ne. Praksa Evropskog suda, koja nas takođe obavezuje, govori nam da država ne sme opstruirati slobodu okupljanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da mora osigurati bezbednost onima koji mirno protestuju i pre svega uhapsiti one koji vrše nasilje.
Koliko god su propisi jasni, praksa je šarena koliko i zastava duginih boja. Naime, u protekle četiri godine se praktično očekivalo da organizatori Parade dobiju saglasnost i podršku velike većine partija, institucija, ali i njihovih predstavnika.
Nadalje, očekivalo se da organizatori dočekaju Godoa u vidu situacije u kojoj će huligani tek tako, bez reakcije države, odlučiti da odustanu od nasilja. Očekuje se osmišljavanje neke kampanje koja bi za par meseci eliminisala sve duboko ukorenjene predrasude prema LGBT populaciji. Istovremeno, dozvoljeno je da pored huligana i državnih službenika policijski sindikati postanu treći stub u odlučivanju o održavanju Parade ponosa.
A kako ustvari mora da bude rekao je krajem decembra Ustavni sud Srbije proglasivši zabranu Parade 2009. neustavnom, a sva je prilika da će to učiniti i po pitanju zabrane 2011. godine. Sva je prilika da će iste presude doneti i Evropski sud. Dok god neko poštuje Ustav i zakon, državni službenici nemaju pravo da izmišljaju nove uslove za poštovanje propisa usvojenih u Skupštini, sviđalo se to nekom ili ne.
