Izvor: Politika, 19.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jednom kovač, uvek kovač
Uslovi se ni danas nisu mnogo promenili nabolje, ali Zoran Matović iz Zablaća kod Čačka uživa kad naoštri sekiru, oklepa raonik, napravi potkovicu…
Kovački zanat je težak, nije mnogo isplativ, nije bogzna kako ni cenjen, ali i pored toga Zoran Matović iz sela Zablaće kod Čačka u tom poslu uživa više nego da izrađuje nakit od dragog kamenja. Tu je našao sebe, i da ga neko pita, opet bi odabrao da bude kovač.
Mogli smo to i sami da zaključimo po njegovom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << raspoloženju. Jer, ne srećemo baš često ljude koji s osmehom rade naporan fizički posao. Zato nas je još više zainteresovalo šta ga je zadržalo u kovačkoj radionici, kad ima još dva „parčeta hleba” u rukama.
– Šesnaest godina sam radio kao elektrozavarivač i autolakirer u preduzeću „Remont” u Čačku. Tek od toga nije bilo nikakve vajde, pa sam se vratio na ono čime sam se i pre bavio. Računao sam, gde ljudi obrađuju zemlju, kovač je neophodan. Treba da se naoštri motika, oklepaju raonik, plug, drljača, špartač... Mnogo toga i sam napravim, od sekire i budaka, do raznih lanaca, šarki, pa i potkovica, a kad zatreba, potkivam konje i goveda. Iz petnaest okolnih sela dolaze kod mene. Plasiram svoje proizvode i na pijaci ili vašaru, pa šta se proda – proda. Ja sam zadovoljan. Kad dopunim prihodima od poljoprivrede, može da se živi. Imam hektar zemlje, bezmalo dva uzimam pod zakup, te sejem pšenicu i kukuruz i sadim krompir – kaže Zoran, pokazujući na obližnje njive.
Zoran neizmerno voli kovački zanat. I njegov otac je, kaže, bio kovač a dok je šegrtovao, radio je samo za hleb i piće.
– Razume se, majstori su tad zarađivali više. I oni su, međutim, najčešće naplaćivali u namirnicama. Jedna sekira – dve litre ljute rakije, raonik – dva kila brašna... Kad smo se brat i ja rodili, otac se zaposlio u Zemljoradničkoj zadruzi u Ježevici kod Čačka. Održavao je 56 traktora i da bi to mogao da postigne, dovodio je nas dvojicu na smenu da duvamo mehove i raspirujemo vatru. Bili smo mali, nismo mogli da dohvatimo, pa nas je peo na kantu. Deset minuta pred početak časova puštao nas je da idemo u školu. Sve smo trčali, da ne zakasnimo. Pošto smo delili iste kondurice, moje su bile za dva broja veće, stalno su mi spadale s nogu. Bio sam ljut što me tera da radim iako sam još dete, ali kad je „pao” prvi dinar, zavoleo sam taj posao – iskren je naš sagovornik.
Uslovi se, kaže, ni danas nisu mnogo promenili nabolje. Olakšica je jedino u tome što je meh zamenjen električnim ventilatorom koji raspaljuje vatru. Sav drugi alat je isti: čekić, nakovanj, tocilo, klešta, makaze za sečenje gvožđa i lima... Nije, tako, imao razloga da kupuje novi, već je skupio ono što je ostalo od oca i drugih starih majstora.
Kako bilo, Zoran ipak misli da je zadovoljstvo kad čovek nešto svojom rukom napravi. Žao mu je što nema kome da prenese umeće, jer ima dve ćerke. Dok se nije povredila, njegova supruga Agnica je mnogo pomagala, „mada, ruku na srce, to i nije posao za žene". Kad razmisli, možda je tako i bolje: i da ima sina, on bi verovatno želeo da radi nešto lakše i lepše, pa bi se možda sukobljavali.
Dana Stanković
[objavljeno: 20/04/2008]
