Izvor: Politika, 21.Nov.2013, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedno te isto
Građani na izborima mogu promeniti ljude, ali ne i politiku, posebno ne ekonomsku politiku
Tokom ovog meseca u Beogradu su različitim povodima održane dve značajne konferencije – obe posvećene demokratiji. Prvu je organizovalo Odeljenje za sociologiju Filozofskog fakulteta, a drugu Beogradski fond za političku izuzetnost. Osim po osnovnoj temi i učešću interesantnih autora iz regiona i Evrope sličnost oba skupa je što se, u mnoštvu značajnih tema, otvorilo i pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da li realno postojeće demokratije nude građanima stvarni politički izbor?
Ivan Krastev je, na primer, konstatovao da građani na izborima mogu promeniti ljude, ali ne i politiku, posebno ne ekonomsku politiku. Neki drugi autori su komentarisali da demokratski izbori liče na izbor između „koka kole” i „pepsija”, a da se niko ne brine o onima koji ne vole gazirana pića i posebno o onima koji ne mogu priuštiti ni jedno ni drugo. Autor ovoga teksta je ukazao da su sve postpetooktobarske vlade bez obzira na predizborna obećanja vodile suštinski istu politiku.
Drugim rečima, u političkoj areni kao isključivi takmaci za vlast pojavljuju se stranke levog i desnog centra koje se u osnovi zalažu za iste političke ciljeve. Kvalitativna razlika između levice i desnice ne postoji, osim ukoliko se ne odnose na pitanja koja ne ugrožavaju ostvarenje ciljeva neoliberalne agende. Međutim, čak i u oblastima koja se odnose na takozvana identitetska pitanja nema mnogo razlika između aktera koji predstavljaju realan izbor na današnjoj političkoj sceni. Načelno, sve bitne stranke se,„kao”,zalažu za ostvarenje civilizacijski dostignutih prava i sloboda različitih identitetskih grupa, ali u praksi pod različitim izgovorima ne čine dovoljno da se one realizuju i steknu neophodni legitimitet.
Politička borba se, dakle, ne vodi oko suštinskih pitanja, kao što je izbor drugačijih pravaca društvenog razvoja ili oko zaštite interesa različitih društvenih grupa, odnosno klasa. Umesto toga, sadržaj te borbe se iscrpljuje u međusobnim optužbama za različite afere ili korupciju koja uprkos tome ne jenjava itd. Zbog toga je politika već dugo svedena na ličnosti političkih vođa, a za praćenje njihovih aktivnosti sve manje zainteresovani građani se motivišu otkrivanjem i proizvodnjom skandala uz veliku pomoć medijske industrije.
Odavno je primećeno da ovakva situacija vodi u političku apatiju koja pogoduje svemu osim razvoju demokratije. No, u poslednje vreme sve češće se ukazuje da je nepostojanje stvarne alternative jedan od razloga jačanja ekstremističkih pokreta. U razvijenim zemljama severa pokreti i stranke ekstremne desnice obilato koriste pomenutu situaciju tako što svoje ksenofobične poglede predstavljaju kao alternativu postojećoj politici koju vode stranke levog i desnog centra. U situaciji dugotrajne ekonomske krize i rasta nesigurnosti svaki pristup koji nudi nešto drugačije u odnosu na postojeće predstavlja mamac za razočarane birače i time se sve češće objašnjava rast popularnosti ovih pokreta i stranaka u sve većem broju razvijenih evropskih zemalja.
U Srbiji se može očekivati poplavni talas sličnih pokreta. Trenutna situacija bi se mogla nazvati stanjem inkubacije, a postojeća politička klima upravo pogoduje razvoju ovih „alternativnih” pokreta. Njihova meta, naravno, neće biti strani radnici, ali se može očekivati da će se na udaru naći različite manjinske grupe i manjinska mišljenja. Pod zastavom borbe za prave, a to će reći većinske vrednosti – šta god to značilo, ove grupe će raznim sredstvima pokušati da se nametnu, steknu legitimitet i da zauzmu mesto u političkom prostoru.
To im po svoj prilici neće biti teško jer realne opozicije u Srbiji i nema. Najviši domet postojeće opozicije ogleda se u domenu zahteva za utvrđivanje autorstva za politike koje realizuje postojeća vlast, a ne njihovog dovođenja u pitanje. S druge strane, rejting postojećoj vlasti još uvek raste između ostalog zahvaljujući kritici aktivnosti prethodne vlasti. Međutim, blizu je pameti pretpostaviti da će i sadašnja vlast, vodeći manje-više istu politiku kao i prethodna, zapasti u iste ili slične teškoće.
Mada postoji uverenje da građani brzo zaboravljaju, treba primetiti da iskustvo pokazuje kako stranke koje se ne reformišu i ne naprave ozbiljne zaokrete u svojoj politici ne uspevaju da se na velika vrata vrate u političku arenu. No, za budućnost demokratije u Srbiji je važnije što će bez takvih zaokreta jedinu opcijuu budućnosti predstavljati ekstremistički pokreti – pre desne nego leve orijentacije.
Naravno, osim političke najveću odgovornost za nepostojanje racionalnih drugačijih programa ima intelektualna elita. Nažalost, u njoj još prevladavaju ideje koje su u svetu dominirale krajem prošlog veka.
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 21.11.2013.
.jpg)
