Izvor: Blic, 17.Okt.2010, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedna boja: belo
Belo – piše Andrić – obla, mistična, jaka reč. Kad uđete na vrata malenog restorana „Pire“ svuda oko sebe videćete belo.
Činiće vam se da ste se našli u radnji sa modernim skupim nameštajem, ali vas neće sačekati neljubazna prodavačica koja vam pogledom kaže „nikako ne sedajte na eksponate", već ljubazni kelner i kelnerica koji će vas smestiti za sto. Kad sednete, opazićete bele makete knjiga na belim policama, crteže u velikim belim ramovima, savršeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uštirkane bele salvete... Belo kao nevinost. Belo kao čistoća. Belo kao pire...
Restoran kreatorke Dragane Ognjenović nastao je da bi se ponudio novi koncept hrane po pristupačnim cenama. No, u ono „po pristupačnim cenama" poverovaće samo mondenski svet koji se druži s kreatorkom (što je pogrešno, jer su cene zbilja umerene). „Pire" je zato mesto „da vidite i budete viđeni". Kad sam ja posetio ovaj restoran, s jedne strane mi je sedela jedna bivša, a s druge sadašnja moćna žena (preskočimo imena). Ipak, ja sam došao da napišem restoransku kritiku. Zato sam odmah počeo malo da izvoljevam i zapitkujem da proverim strpljenje posluge. Promenio sam sto i nije bilo problema. Tražio sam obaveštenja o mnogim jelima i iscrpno ih dobio. Saznao sam da je većina jela nazvana po kreatorkinim prijateljima: ajvar a la Nana (200 din); rižoto sa šafranom a la Jelena Niro (680 din); ljuta čorba a la Hans. Obradovao sam se što u „Pireu" sve dobro funkcioniše. Ovo je, uostalom, treći restoran na tom mestu za četvrt veka, pa je red da restoranski unuk (a kreatorkin prvenac) bude poboljšani model na tom prepoznatljivom mestu.
Tako je i bilo. Jelovnik sa mnoštvom internacionalnih jela štampan je na običnim belim listovima hartije. Ali, i to je koncept, zar ne? Poručili smo najpre potaž od brokola bez konzervansa (230 din). Stigao je gotovo odmah: ukusan, blago neslan i osvežavajuć. Potom smo naručili pileće šnicle u kikirikiju i susamu, sa mladim sirom (620 din) i marinirani biftek (1.200 din). Naravno da nismo hteli da zanemarimo pire, jer on je u „Pireu" glavna stvar. Od desetak vrsta pirea prosto nismo mogli da se odlučimo koji bismo. Sa renom, sa belim lukom, sa bosiljkom, pire a la Lokica. Dileme je, kako i treba, presekao konobar. Zašto ne poručimo po polovinu porcije i probamo dve vrste? Tako smo i učinili i probali pire sa bademom i sa red hot čili paprikom (80+80 din). Sve je bilo toliko ukusno, da smo odmah hteli da uputimo komplimente.
Tu bih – da ne ispadne da baš sve hvalim – mogao nešto da primetim. Kad smo pohvalili jela, konobarica je stidljivo uzvratila zahvaljivanjem. Međutim, kada se u restoranima najviše klase laska hrani, konobar odgovara „preneću pohvale glavnom kuvaru", a kada se hvali usluga uzvraća se, kao u vojsci, „preneću pohvale vlasnici restorana". Skrušenost nije poželjna. I možda samo još jedna kritika. Prostor restorana je tako mali, da je u deo za ručavanje stalo svega 18 belih stolica, te su stolovi toliko blizu da se gosti nevoljno osećaju „kao velika porodica". Jedna stolica čak stoji napola preko stepenica ka toaletu, što nije zgodno, no to je diktat skučenog prostora. Ostalo zaslužuje medalje koje su date ispod.
„Pire"
Cara Lazara 11
Hrana 4
Higijena 5
Usluga 4
Cene 5
