Izvor: Politika, 14.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedina igra u gradu
Obično se kaže da konsolidovan demokratski poredak postoji kada demokratija postane "jedina igra u gradu". To znači da demokratija opstaje bez obzira na to ko pobedi na izborima. Da bismo odgovorili na pitanje da li takav poredak postoji danas u Srbiji, predlažem da prihvatimo dva kriterijuma za razlikovanje demokratskih od nedemokratskih poredaka. Prvi se odnosi na održavanje izbora. Nedemokratski režimi ne održavaju izbore. Drugi kriterijum jeste ravnoteža među ključnim političkim akterima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Konceptom ravnoteže se, u stvari, na drugi način izražava fraza "jedina igra u gradu". Kada se kaže da su politički akteri u ravnoteži, to znači da nijedna stranka koja izgubi na izborima neće pokušati silom da uzme vlast, već će pokušati da pobedi na narednim izborima u okviru istih institucija pod kojima je poražena. Demokratija je samoodrživa kada se svi pridržavaju ishoda izbora, bez obzira na to kakav da je, pod uslovom da se i svi drugi ponašaju na isti način. To je koncept ravnoteže. U nedemokratskim porecima takva ravnoteža ne postoji, jer opozicija (ukoliko je uopšte ima) nema nameru da održava nedemokratski poredak, već da ga, ako je za to sposobna, sruši.
Kako vidimo, postojanje izbora nije dovoljan uslov da bi poredak bio demokratski. Poretke u kojima se održavaju izbori, ali nema ravnoteže, nazivamo pseudodemokratijama, tj. hibridnim režimima. Iako su za vreme Miloševića održavani izbori, oni su ili bili namešteni ili je vlast pokušala da ex post (naknadno) ilegalno preokrene izborni rezultat. Srbija tokom devedesetih nije bila demokratija upravo zato što nije postojala ravnoteža. Politički akteri su imali suprotstavljene interese u pogledu održanja, odnosno strateškog (dugoročnog) prihvatanja institucija poretka. Možemo da zamislimo ukupno četiri ishoda izbora u pseudodemokratijama: prvi – vlast dobija izbore, što svi prihvataju; drugi – vlast dobija izbore, što vlast prihvata, ali ne i opozicija; treći – vlast gubi izbore, što vlast odbija da prizna, a opozicija prihvata; četvrti – vlast gubi izbore, što svi prihvataju.
Prvi i drugi ishod, koji ukazuju na to da akteri prihvataju rezultat izbora ma kakav on da je, karakteristični su za demokratiju, jer predstavljaju indikator postojanja ravnoteže. Drugi i treći ishod su nezamislivi u demokratskom poretku. Obrnuto, oni su uobičajeni u pseudodemokratiji, upravo zato što tamo nema ravnoteže. Ni vlada, ni opozicija ne prihvataju ishod nameštenih izbora kao obavezujuće, odnosno ravnotežno rešenje. Oni će pre prihvatiti pravila igre kao privremeni kompromis, tj. provizorno primirje koje zavisi od postojećeg balansa snaga a koje je otvoreno za reviziju čim se za to steknu uslovi.
Sada dolazimo do ključnog pitanja. Da li se u Srbiji nešto promenilo pošto su u decembru 2003. godine održani parlamentarni izbori? Ti izbori bi mogli da se uzmu kao prelomna tačka za konsolidaciju demokratije, budući da su to svakako bili najpošteniji i najslobodniji izbori u istoriji Srbije. Čini se da su se tada svi akteri našli u ravnoteži. Vladajuća koalicija koja je organizovala i izgubila izbore mirno se povukla i ustupila mesto novoj koaliciji, koja je do tada bila u opoziciji. Da li se posle tih izbora može reći da je Srbija iz pseudodemokratije prešla u fazu konsolidovane demokratije?
Da bi ustanovili kakve su šanse da izbori opstanu na duži rok, odnosno da bismo utvrdili da li su akteri u ravnoteži kada se radi o privrženosti izbornim institucijama, nije dovoljno ustanoviti da li postoji spremnost vladajuće elite da prihvati mirnu smenu vlasti (što je pod Miloševićem bio glavni problem). To što su u Srbiji održani slobodni i pošteni izbori u decembru 2003. godine daje nam samo pola odgovora na pitanje da li je demokratija u Srbiji konsolidovana. Naime, tri godine posle tih izbora mi još uvek ne znamo da li se svi akteri nalaze u demokratskoj ravnoteži. Snage koje su se nalazile u ravnoteži jesu one koje su srušile Miloševićev režim 2000. godine. Ali o vrsti ravnoteže u kojoj se nalaze snage koje su poražene na izborima 2000. godine nema jasnih indikatora. Sasvim je moguće da je postojeća ravnoteža privremenog, tj. taktičkog karaktera. Baš kao i u pseudodemokratiji, gubitnici prihvataju poraze, ali ako uspeju da osvoje vlast, krenuće u radikalnu promenu sistema.
Krajnji zaključak je ovo. Da bi moglo da se kaže kako su akteri u ravnoteži, neophodno je da se snage koje izgubile vlast na izborima organizovanim u pseudodemokratiji vrate na vlast i pokažu da li imaju nameru da ponovo lažiraju izbore ili je demokratija u njihovom strateškom (dugoročnom) interesu. Politička transformacija u zemljama Istočne Evrope završena je u onom trenutku kada su se bivši komunisti vratili na vlast i nastavili s reformama. Drugim rečima, da bi demokratija postala samoodrživa, neophodno je da se reformišu i snage starog režima a ne samo političke institucije. Dok se to ne desi, demokratija u Srbiji neće biti "jedina igra u gradu".
Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Dušan Pavlović
[objavljeno: 14.12.2006.]
