Izvor: Politika, 29.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedanaest dobrih pripovedaka
Roman Simić: "U što se zaljubljujemo", "Arhipelag", Beograd, 2007.
U jednom od fragmenata pripovetke "Jeste li čuli za Mendozu?" Roman Simić govori kroz usta pripovedača "o važnosti dobrih naslova". Pošto su pokisli do gole kože, glavni junak storije i njegova devojka ulaze na predavanje izvesnog Književnika koji govori o pisanju, čitanju, životu, smrti, ali i o tome zašto je dobar naslov (kao primer će navesti: Jeste li čuli za Mendozu?) toliko važan. Nije lako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prepričati njegovu tezu u nekoliko rečenica, ali se ona ipak na kraju svodi na to da se "neukrotiva priroda Života u dobro odabranu naslovu razotkriva kao Zlato u do tada bezvrijednu Kamenu".
"Naslov je, drugim riječima, pravi teritorij književnosti i života, zemlja na kojoj zrije smisao i na kojoj riječi doista počinju značiti". No, na ovu alhemičarsku tezu Književnika, koja u priči očigledno namiguje na Velikog Brazilca, pripovedačeva devojka Tamara, "prokleto dobra apsolventica klasične filologije", reaguje više nego oštroumno. "Ako je naslov teritorij književnosti i života, zemlja na kojoj reči počinju značiti, onda, ukazujući na etimologiju riječi "teritorij", pored terra - zemlja, ne bismo trebali prešutjeti i njezino drugo značenje. Teror..."
Tako dolazimo na suprotnu stranu reči u ovoj zanimljivoj raspravi koja nimalo ne narušava prohodnost pripovetke, te ispada da je naslov, nasuprot prvoj sladunjavoj tezi Književnika, zapravo mesto na kojem se nad životom vrši nasilje, "prostor u kojem riječi gube život", klaonica značenja i života. Naslov "Jeste li čuli za Mendozu?" tako nije mesto istine, već mesto prevare, a Alhemičar je zapravo Prevarant.
Šta je tek onda autor prikaza knjige koja mu se više nego svidela, a koji ni pored najbolje volje neće moći da objasni šta je to što ga je toliko vezalo za jedanaest pripovedaka Romana Simića objavljenih u knjizi "U što se zaljubljujemo"? Kao odbranu isti bi mogao potegnuti nekoliko argumenata. Recimo, onu frazu o tome da u velikim delima - ovo zvuči strašno i samom autoru prikaza - uživamo ne umejući da objasnimo zašto, ili da se i sam, na kraju, poigra sa naslovom, pitajući se šta je zapravo to "u što se zaljubljujemo" čitajući Simićeve pripovetke. Da li je to njegov jezik, gotovo do savršenstva izbrušena - autor jednog drugog prikaza će pominjati peglu i peglanje - rečenica, ili pak pripovedačev talenat da o velikim stvarima i problemima govori tiho i nepretenciozno, ostajući pri tom uvek u svetu sitnica, polazeći od sebe i svojih intimnih ili porodičnih sećanja koja iz rečenice u rečenicu sve više i dalje beže.
Roman Simić, inače hrvatski pisac, rođen 1972. u Zadru, koji je upravo za ovu knjigu 2005. godine dobio prestižnu nagradu "Jutarnjeg lista" - najbolje prozno delo objavljeno u Hrvatskoj te godine, u prve dve (recimo: porodične) pripovetke pokazuje da je jedan od najboljih i najoriginalnijih pisaca mlađe generacije koji se pojavio na ovim prostorima. (I ovo je fraza.)
Njegova pripovetka "Okvir za obiteljskog lava" pokazuje koliko dobro ume da odličnom motivacijom, te lirsko-meditativnim postupkom kako je neko već ranije primetio - da, istim onim lirsko-meditativnim postupkom koji se pominje i u slučaju "Plombi" Nenada Jovanovića - ostane na teritoriji realnog, stvarnosnog, onog što svakako najviše zanima mlađu generaciju pisaca, Simićevih kolega u Hrvatskoj i okolo, ali da, u isto vreme, zataška svaku sirovost i banalnost koju realno nameće, te da tako pusti sav svoj talenat da se ispolji, kroz jednu sasvim drugačiju poetiku.
Roman Simić ne prećutkuje ratne teme, ali ih obrađuje na osoben način, kao i sve ostalo što ulazi u njegove pripovetke. Vidljivo je da pisac temeljno i dugo radi na rukopisu, te da, pored toga što pokriva stvarnosne teme posebnim postupkom, pažljivo dozira esejističke digresije (kao u pomenutom "Jeste li čuli za Mendozu?" slučaju).
Na Internet forumu, jedan od čitalaca knjige "U što se zaljubljujemo" napisao je nakon što je prepisao njen naslov sledeći komentar: "Kratko pitanje za tako dobru knjigu". Mešajući junake i pisce, autor književnog prikaza - ovog puta ovaj, bez pegle! - pročitavši opasku, zapitao se da li naslov zbirke "U što se zaljubljujemo" vrši izvesni teror nad pripovetkama koje su iza njega poređane. No, to pitanje ostaviće za drugi put, svestan da nije ni Alhemičar, ni prokleto dobra apsolventkinja filologije, već najpre Prevarant koji pokušava da zataška nemogućnost da objasni šta je ono što mu se toliko dopalo u dobrim Simićevim pripovetkama.
Mića Vujičić
[objavljeno: 29.12.2007.]
