Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan veliki gubitnik
Vukašin M. Stambolić, stariji brat Ivana Stambolića, priredio je i prošle godine objavio u javnosti gotovo prećutanu knjigu ,,Žrtve". U njoj su publikovani razgovori Slavka Ćuruvije sa Ivanom Stambolićem, vođeni u aprilu 1992. godine. Konačnu verziju teksta Stambolić je oblikovao tri godine kasnije, a među sagovornicima je došlo do spora. Knjiga ,,Put u bespuće" objavljena je 1995. godine, a Vukašin Stambolić je u predgovoru ukazao na razloge zbog kojih se latio priređivanja knjige >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ,,Žrtve", ukazujući da je reč u ,,suštini, o glavnim karakteristikama Ivanove knjige 'Put u bespuće' i ove knjige. Napominjem da je knjiga 'Put u bespuće' nastala 1995. godine, u vreme kad je Ivan odlučio da progovori, posle dugog ćutanja."
,,Ove knjige", piše Vukašin Stambolić, ,,u stvari su ,dve strane iste medalje', dva vida istih pogleda i istih koncepcija. Bitna karakteristika tih knjiga je, pre svega, to da liče na Ivana. On ne imitira. On ne glumi. Kroz njih više govori život nego teorija. Ivan je više svedok nego analitičar. Među tri osnovne tačke, tri osnovne suštine ovih knjiga, nalaze se tri reči, tri pojma. To su reforme, reforme, reforme. One su započeti ali neostvareni izlaz iz ,ekonomske krize' i iz ,krize političkog sistema'. Trebalo je da to budu izlazi iz ekonomske i državno-političke i društvene krize, iz krize Saveza komunista. Drugo svojstvo knjige je antistaljinizam kao misao i politika ovih vremena i današnjih generacija. Treće, to je jačanje i obogaćivanje antinacionalizama naročito aktuelnih na našim prostorima. Ivan udara u srce srpski šovinizam i bori se za ravnopravnu demokratsku saradnju ljudi, nacija i njihovih država. On je bio dosledni pristalica demokratskih metoda i ostvarivanja strateških političkih ciljeva i posebno protiv pučeva".
,,Naravno, uvek će ostati pitanje koliko se dorekao. Umirujem svoju savest time što naknadno učestvujem u obnavljanju Ivanovih saznanja... U knjizi se daju argumenti za uzroke, a ne ostaje se na površini događanja. Pokazuje se da je pre svega sukob dve politike i u tom sklopu sukob ličnosti", napisao je Vukašin Stambolić u predgovoru za knjigu ,,Žrtve".
U njoj Ivan Stambolić svedoči i o odnosu sa Slobodanom Miloševićem.
,,Kad se neko nalazi na takvoj poziciji pa dozvoli da se izvrši udar i bude oboren", reći će Ivan Stambolić, ,,evidentno je da je taj napravio neke krupne političke previde. Prema tome, tu je bilo nekih krupnih mojih grešaka. Da njih nije bilo, udar ne bi bio izveden."
Imao je Stambolić u Miloševića poverenje, ali je ono ,,istina, nekoliko meseci već bilo poljuljano. Verovao sam, međutim, u njegov razum i razum drugih koji bi eventualno iza toga stali. To je najpreciznija formulacija. Mislio sam: u neku suludu stvar niko nije, ajde da kažem, lud da ide... Ja sam verovao u njihov razum. Pre svega u Slobodanov razum i naše dvadesetpetogodišnje drugovanje i zajednički rad."
Opisujući Miloševića, Stambolić je u razgovoru s kolegom Ćuruvijom rekao:
,,Milošević je jedan veoma inteligentan čovek. Milošević se u svakoj situaciji veoma brzo snalazi. Milošević je izuzetno dinamičan i borben čovek. Milošević je imao kvalitete koji su, ako su bili usmereni na pravi način i na prave stvari, bili meni veoma potrebni. Doduše, sada kada vratim film skroz unazad, vidim da je taj destruktivni naboj i nagon bio snažan. Bio je efikasan, odlučan, siguran, pouzdan realizator onoga što je bilo dogovoreno. Boljeg oko mene gotovo da nije bilo."
,,On jeste istovremeno bio i površan. U timskom radu ta površnost, glupost, grubost se amortizovala. Zaustaviš ga, koriguješ. On je uvek bio spreman na korekciju. Bio je veoma, da kažem, poslušan. Nije bio tvrdoglav. Kad ga zaustaviš i objasniš mu, on prihvati i krene drugim putem. Bio je kooperativan, pravi saradnik. U nekoj tački, u nekom trenutku dogodio se obrt."
Odgovarajući na pitanje o ulozi Mire Marković u Miloševićevom obrtu, Ivan Stambolić navodi da je ona imala ,,izgleda, ogromnu" ulogu.
,,I hteo bih da verujem, zbog ljudskih razloga, da je njen uticaj bio presudan u aktiviranju negativnih strana njegove ličnosti. Možda je ovo i pojednostavljeno objašnjenje, ali ja tako mislim. Ona je snažnija ličnost od njega."
,,Doživljavao sam ga kao mlađeg brata", reći će Ivan Stambolić. ,,Bio je to takav odnos. Mlađi je trebalo da sluša starijeg, ali je bratski odnos."
,,Da nije bio duboko uveren u ispravnost onoga što je uradio, on bi poludeo. Svakoga ko nije mislio kao on ili je bio protiv te politike on je smatrao idiotom. On tako razmišlja. On razmišlja crno-belo. On razmišlja ili-ili. On razmišlja sa da-ne. On nikada nije bio u stanju da vidi da se čitav život odvija upravo između toga da i ne. To je čovek od sve ili ništa. Obično je bilo ništa. To se ništa onda potiralo novim kockanjima i novim gubicima."
,,Kad se pogleda njegova politika danas", konstatuje Ivan Stambolić, ,,vidi se da on od slovenačkog kontraudara, kad mu ne daju miting u Ljubljani, ide iz poraza u poraz. Svaki novi poraz je veći. Ali, i svaki novi poduhvat je veći od prethodnog. Potire, zatrpava prethodni. To je malo paradoksalno, on spolja izgleda kao da je u stalnoj inicijativi i da on diktira događaje. To sve je, međutim, na strani destrukcije. U toj inicijativi on, u stvari, stalno trpi poraze. Što se tiče građenja stvari, on je u stalnoj defanzivi. Otkako je došao na vlast i Jugoslavija ušla u taj oblik krize do danas, svi drugi imali su nekakav oblik inicijative, a on je svaku takvu inicijativu odbio, ratovao protiv nje šest meseci, a onda tu inicijativu prihvatao. Stvari su, naravno, u međuvremenu eskalirale, a inicijativa koju je prvo odbio pa prihvatio, više nije bila u igri. Tada je već bilo kasno. Dolazile su nove ideje, on ih je odbijao. Pa opet kasno prihvatao... I sve tako. Sve vreme to je jedan veliki gubitnik. Razume se, sa njim i srpski narod."
[objavljeno: ]
