Izvor: Blic, 21.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan odsto
Ministar kulture pokušava da iz državnog budžeta uzme, otkine, štrpne – jedan odsto. Desi li se, smatraćemo to velikim uspehom.
Trebalo bi, u međuvremenu, videti koliko košta državna uprava, ako se kafa u onom podrumu u Kralja Milana može popiti za sedam dinara, deset centi, jednu kunu. Trebalo bi razmisliti o državi u kojoj kolege ministra kulture pričaju o krađi deset kilometara autoputa da bi se napravila neka lokalna cesta. Valjalo bi staviti prst na čelo povodom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << činjenice da je za kulturu jedne zemlje, za njene muzeje, njeno istorijsko pamćenje, njenu tekuću proizvodnju kulturnih dobara, njenu budućnost, odvojeno, u ovom času, nula-zarez-sedamdeset-i-nešto, niti jedan odsto njenog ukupnog budžeta.
Jedan odsto, ta sanjana brojka, ima pokriti sve ono što Srbija hoće da ima; nisam, naime, još sreo nekoga ko smatra da kultura nije potrebna, da je to samo bacanje novca. Čak i najtvrđi zagovornici apsolutnog tržišnog principa, čistog ekonomskog liberalizma, nisu spremni da zatru kulturu u koju se naprosto mora ulagati. Kultura, naime, nije i ne može biti roba, i ne može podlegati zakonima robo-novčane razmene. U svakom slučaju, tako ne može biti u srcu Evrope.
Kud god se čovek okrene, van granice ove zemlje, srešće se sa potrebom da kulturni život postane zaštitnim znakom jedne sredine. U eposi korporativne globalizacije, to je jedino što ostaje. Neko to može zvati i nacionalnom kulturom, identitetom ili obeležjem. U korpus toga ulazi ukupna kulturna produkcija jedne zajednice, onoliko raznorodne, ranoglasne koliko već jeste.
Može li to sa jedan odsto?
Može. Ali će onda tako i izgledati.
