Izvor: Politika, 06.Mar.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan (davni) dan u gruzinskom gradu Gori
Uz šezdesetogodišnjicu Staljinove smrti
Bilo je to očaravajuće prijatno veče u bašti motela ,,Ušba” na periferiji Tbilisija, glavnog grada Gruzije, u podnožju kavkaskog masiva, junske večeri 1981. godine.
Grupa Čačana, u kojoj sam bio i ja, uz neobično meze, krupne rumene trešnje i jarkocrveno vino „rkatseli”, dogovarali smo se kako da posetimo Gori, Staljinovo rodno mesto, osamdesetak kilometara odatle.
Naš vodič Volođa, profesor slavistike, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obećao nam je da će se raspitati mada, koliko zna, ,,tamo ne puštaju inostrane grupe”. Ali, već sutradan, želja nam se ispunila. Dobili smo odobrenje za izlet do Gorija.
Posle nepuna dva sata vožnje dobrim putem između beskrajnih drvoreda oraha, dolinom reke Kure dospeli smo u kotlinu opkoljenu planinskim vencima. Saznadosmo da je tu bilo naselje još u antičko doba, da sada ima pedesetak hiljada žitelja, bogato zaleđe, odličan sir i razvijenu industriju tekstila, kompota, džemova i voćnih sokova.
Zaustavili smo se pored parka oivičenog stablima lipa i platana, podno duge zgrade obložene mermerom, s tornjem koji je nadvisivao čitav predeo.
Bio je to Spomen dom Josifa Visarionoviča Staljina podignut 1957. godine. U muzejskim prostorijama tišinu je remetio samo suzdržani glas kustosa, mlade žene koja je, činilo nam se, ponosno kao relikvije predstavljala brižljivo osmišljenu i hronološki sređenu postavku dokumenata, fotografija i predmeta koji su svedočili o neverovatnom životnom putu Sosela Sosa Džugašvilija, rođenog 21. decembra 1879. u skromnoj, pod nadstrešnicom sačuvanoj kući siromašnog obućara Visariona Ivanoviča i njegove supruge Jekaterine Geladze.
Potonji Josif Visarionovič bio je njihovo četvrto dete, jedino ostalo u životu. Otac je, vele, voleo da popije, pa je Soselo često dobijao žestoke batine. Boginje su mu kasnije naružile lice, a gangrena osakatila levu ruku. Možda se već tada budući despot povukao u svoju ljušturu surove neosetljivosti i prkosa.
Jekaterina je kao mlada udovica živela od pranja tuđeg veša, ali se trudila da njen jedinac uvek bude pristojno odeven. Sanjarila je da postane sveštenik i tako pobegne od sirotinjske sudbine, a mališan je već pisao pesme i pevao u mesnom crkvenom horu.
Na zidovima i u vitrinama muzeja gledali smo fotografije i rukopise suvonjavog brkatog momka razbarušene kose, omotanog šalom, jedno vreme polaznika bogoslovije u Tbilisiju, za kojim je neprestano tragala carska policija, jer je neumorno organizovao štrajkove i demonstracije.
Vešti ilegalac Soso prvo postaje Koba, po jednom narodnom junaku, a 1913. godine čovek, koji će čeličnom rukom upravljati jednom od najvećih imperija u istoriji čovečanstva, odabrao je za sebe ime Staljin.
Mladi revolucionar je, po priči vodiča, pet puta bežao iz progonstva u Sibiru, tajnu štampariju krio je u zidu dubokog bunara i uvek vešto zametao tragove. Ređaju se velike fotografije: Staljin sa Lenjinom, Staljin kao generalni sekretar SKP (b) prima legendarnog udarnika Stahanova, prati akciju ,,Sto hiljada žena na traktorima”, čestita hrabrom pilotu Čkalovu posle preletanja Severnog pola...
Pred jednom uveličanom fotografijom Staljina kao vojskovođe, vodič nam priča kako je generalisimus bio skroman čovek koji nije voleo ordene i fotografisanje. Tako je naložio da se spali čitav tiraž jedne školske knjige ,,jer je tamo njegov životni put bio ulepšan”.Na drugom spratu muzeja razgledali smo eksponate u vezi sa Velikim otadžbinskim ratom. Skrenuli su nam pažnju na Staljinov odgovor Nemcima koji su mu ponudili da iz zarobljeništva puste njegovog starijeg sina, crvenoarmejca Jakova, u zamenu za Fon Paulusa.
Odgovorio je, navodno, da neće menjati vojnika za maršala! Povremeno, iz dobro raspoređenih zvučnika, svečanu tišinu prekidao je hrapav i razvučen glas poslednjeg Staljinovog obraćanja javnosti uoči njegove smrti u dači, u Kuncevu kod Moskve, 5. marta 1953.
Poseta se završava u simboličnom mauzoleju do koga se stizalo blistavim mermernim stepenicama.
U ovalnoj prostoriji s plavim vitražima i ogromnom freskom ,,naroda koji plače za voljenim vođom”, na postolju, pod staklenim zvonom stajala je zlatna posmrtna maska Josifa Visarionoviča.
Zidovi dugog hodnika prema izlazu bili su puni izreka znamenitih Staljinovih savremenika. Evo jedne od njih: ,,Bila je velika sreća za Rusiju što je imala takvog vođu u godinama najvećih iskušenja”. U potpisu: Vinston Čerčil!
Zavičaj je, uverili smo se, svog zemljaka sačuvao u legendi kao ,,velikog Gruzina i branioca potlačenih”. Za većinu ostalog sveta odavno je bio surovi tiranin. U višemilionskom Tbilisiju, po povratku iz Gorija, prošli smo ulicom koja je nosila Staljinovo ime.
Nekoliko decenija, potom u neposrednoj blizini mesta njegovog rođenja, 2008. godine vođene su borbe u kratkotrajnom okršaju gruzinske i ruske armije.
Dugogodišnji stalni dopisnik „Politike” iz Čačka, prošlogodišnji dobitnik Nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore
Rodoljub Petrović
objavljeno: 06/03/2013
