Izvor: Politika, 10.Dec.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Je l’ Krkobabić digao uzbunu?
Da li će ministar da se pozabavi problemom koji je isplivao u selu Striža, gde domaćini muku muče da nađu sezonske radnike za vađenje šargarepe?
Najiskrenije se nadam da ovih poslednjih nekoliko dana gospodin Jovan Krkobabić, potpredsednik vlade i ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, diže uzbunu u svom ministarstvu i po raznim institucijama koje se bave zapošljavanjem. Ili je makar podizanje uzbune delegirao sinu Milanu, koji ionako u javnosti često predlaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razne akcije koje će – po njemu – povećati zaposlenost u Srbiji. Verujem da ih u stopu prati gospodin Ljubisav Orbović, predsednik Samostalnog sindikata Srbije, kao i sve druge sindikalne vođe. A priželjkujem da im sa svih strana pomažu ljudi koji se bave obrazovanjem u ovoj zemlji. I očekujem da će se svi oni zajedno, u jednom momentu, uputiti do Saše Radulovića, ministra privrede, i pomoći mu da što pre izmeni Zakon o radu na način na koji je to Radulović naumio.
Sve ovo vam pričam zato što sam u novinama pročitala dva teksta u kojima se pominje mogućnost zapošljavanja 10.000 i više radnika a njih nigde nema. „Politika“ je, naime, u jednom danu na prvoj strani objavila dva naslova u kojima poslodavci kažu da im treba 10.000 radnika: 5.000 za gasovod „Južni tok“ i 5.000 sezonaca u selu Striža. Tome valja dodati i onaj nedefinisani broj koje traže nemačke firme da bi radile u Srbiji a, kako tvrdi njihov ambasador, ne mogu da ih nađu. Nezaposlenost ogromna a radnika nema! Mora da tu nešto nije u redu, zar ne?
Zato čim vidi ovakve naslove gospodin Krkobabić (koji god od njih) treba da otrči u Nacionalnu službu zapošljavanja i da sa njima dogovori programe kvalifikacije i/ili prekvalifikacije koji će osposobiti jedan deo nezaposlenih da rade poslove koji su na raspolaganju. Već godinama seznada su zavarivači deficitan kadar (posla ima i kod nas i u svetu) pa mi nije baš najjasnije što do sada više desetina hiljada nezaposlenih ljudi već nije obučeno da to rade. Ne treba baš neka pamet da se shvati kako će kod izgradnje gasovoda zavarivači igrati jednu od glavnih uloga. Isto to bi moglo da se uradi kad su u pitanju radna mesta koja žele da otvore nemačke kompanije. Ove obuke, po pravilu, ne traju dugo i mogu brzo dati pozitivne rezultate. I država i radnici bi od toga imali daleko veće koristi nego od blokade puteva i pruga.
Kad reši problem sa Nacionalnom službom za zapošljavanje gospodin Krkobabić bi morao da skokne do ministra privrede i da mu pruži podršku za izmene zakona o radu kako bi se omogućilo brzo i jeftino i zapošljavanje i otpuštanje. Doduše, gospodin Orbović je nedavno u jednoj TV emisiji primetio da ministar Radulović ne treba da se meša u donošenje zakona o radu jer je to nadležnost ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, pa bi gospodin Krkobabić mogao samo da preuzme zakon od gospodina Radulovića i sam ga pošalje vladi i skupštini. Sa svim osnovnim idejama koje zagovara gospodin Radulović a koje treba da ga učine fleksibilnijim da bi ljudi lakše i brže dobili posao.
Potom bi gospodin Krkobabić mogao da se pozabavi problemom koji je isplivao u selu Striža. Tamošnji domaćini muku muče da nađu sezonske radnike za vađenje šargarepe (za dnevnice od 1.200 do 1.400 dinara). Jedan od njih, Ivan Vlajić, kaže da većina odustaje već prvog dana i da će „pre da traže socijalnu pomoć ili da trpe nego da rade“. Dakle, gospodin Krkobabić – uz svesrdnu pomoć sindikata – treba da napravi sistem koji će terati radno sposobne da rade a ne da traže socijalnu pomoć (prekomerno zapošljavanje u javnom i državnom sektoru je jedan vid te socijalne pomoći i to prilično skupe). Socijalno preduzetništvo – koje zdušno zagovara Krkobabić mlađi –način je da se zaposle oni koji su radno sposobni ali su tržišno nekonkurentna radna snaga (nemaju znanje i veštine koje se traže i ne mogu da ih nauče iz razno raznih razloga).
Socijalna – kao i svaka druga vrsta pomoći – treba da se zasniva na onome što stručnjaci zovu „means tested”, a što znači da pomoć dobije samo onaj kome je zaista potrebna. Uzgred bi gospodin Krkobabić mogao da podnese amandman na zakon o radu i da reši problem angažovanja sezonskih radnika, opet sa idejom da to bude brzo i jeftino za poslodavca.
Pošto je rešio sva ta goruća pitanja, gospodin Krkobabić može da odšeta do svog kolege ministra obrazovanja i da vidi sa njim kako školski sistem treba menjati da bi proizvodio kadar koji se traži na tržištu rada. To bi, naravno, potrajalo nekoliko godina, ali bez reforme školstva neće biti ni zapošljavanja. Jer šta će kome radnik koji možda mnogo toga zna –ali to u praksi nije ni potrebno ni primenjivo?
Ekonomista iz Beograda
Mila Radosavljev
objavljeno: 10.12.2013.
