Izvor: Politika, 11.Apr.2013, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Javno rasipništvo
„Železnice Srbije” završile su prošlu poslovnu godinu, prema rečima njenog direktora Dragoljuba Simonovića, sa gubitkom od 16,6 milijardi dinara. Taj isti čovek je, predstavljajući prekjuče, pred medijima, svoj i učinak svog tima u minulih sto dana, rekao da je s malo više domaćinskog odnosa prema imovini i novcu Javnog preduzeća „Železnice Srbije”, uštedeo ni manje ni više nego 2,8 milijardi dinara.
Naravno, ne treba biti naivan, pa računati da će, pošto godina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ima 365 dana, kraj ove, 2013. biti dočekan sa tri i po puta većim rezultatom. Ta puka računica nije srž ove priče. Biće šta će biti. Pokazaće završni račun.
Nameće se, međutim, gotovo dečje pitanje – kako je moguće da se u jednom siromašnom preduzeću, kakva je „Železnica”, koje 2012. ne bi preživelo bez 14,8 milijardi državnih subvencija, što je gotovo polovina ukupnog prihoda, a pri tom napravi i 16,6 milijardi gubitaka, novac i imovina bezdušno proarče bez ikakve odgovornosti.
Šta na to ukazuje? Ponajmanje reči samog direktora Simonovića, već činjenica da je on uspeo da to javno rasipništvo umanji za 2,8 milijardi dinara. Za svega sto dana. Šta da on to nije uradio i da je sve išlo po starom? Dokle bi to moglo da ide? U nedogled, zar ne? Tu je budžet. Sirotinjski, u zakrpama, deficitima, ali, ipak, dovoljno izdašan da mnoge neracionalnosti i javašluke u javnim preduzećima, poput „Železnice”, zakrpi i plati.
Priča o tome kako su javna preduzeća postala feudi partija na vlasti, koje se postavljanjem svojih kadrova na njihova rukovodeća mesta odužuju uticajnim i zaslužnim ljudima iz svojih stranaka, postaje više nego otužna. Zašto niko nije pitao ljude iz prethodne garniture direktora i uprave, ne samo u „Železnicama”, već i u stotinama javnih preduzeća od Republike do poslednje opštine, šta ste uradili u prethodne četiri godine? S kakvim rezultatom idete s tih funkcija?
Niko. Nije bilo izveštaja čak ni svojim partijskim šefovima i odborima. Bilo. Prošlo. Čekamo sledeće izbore i koalicioni karusel. Možda se opet posreći.
I gle čuda, niko ni od sadašnjih čelnika u javnim preduzećima, posle lanjskih izbora i svih predizbornih zakletvi da neće biti političkog postavljanja, ne zatraži da javno predstave i ponude svoje programe rada i stanu iza njih s nečim čvršćim i vrednijim od partijske knjižice s niskom numerom. Ne. Tu su, pa šta urade.
„Železničar” je izašao sa svojim rezultatima. Može mu se i ne mora verovati do kraja, ali i pored te sumnje, ima nešto od čega se ne sme odustati. Država, a ne partije na vlasti, koje su postavile te i ostale rukovodeće ljude na čelna mesta javnih preduzeća, mora da zatraži i dobije izveštaje o njihovom radu. Da za (ne)učinjeno polože račun. Ako članovi uprave i direktori banaka, osiguranja, mogu doživotno da izgube licencu za rđav rad, zbog čega to ne bi bilo zaprećeno i upravnicima javnih preduzeća. Državni revizor dolazi kasno, kada je mleko već prosuto.
Slobodan Kostić
objavljeno: 12.04.2013.
